SAGA O CRKVICI SVETOG EVSTATIJA NA TESTERI (2. deo) Ono što se dogodilo ne sme da se zaboravi

Jova Šibalić, Živan Vukelić, Ilija Aćimović i Dušan Koprić sakrivaju zvono sa crkvice Svetog Evstatija (koje je sudija Tićak u znak zahvalnosti izlio i poklonio grofu Koteku, o čemu smo pisali u prvom delu ove sage) u obližnji bunar i tako makar njega sačuvaju od napada sila Osovine.

Kad su lovci pravili slavu, bio sam pozvan na večeru. Tad su izneli ploču, vidim razna imena, mog nigde nema, a krst i zvono su najvažniji za crkvu (Gligorije Vukojev)

– Po završetku rata, Ilija Aćimović, inače jedini preživeli od pomenute četvorice, zato i znam jer mi je pričao, je čuo da nemački zarobljenici treba da renoviraju Veliku Testeru za buduće dečje odmaralište – prepričava Vasilije Aćimović, rođeni Čerevićanin, na čiju inicijativu i čuvamo Veliku Testeru i kapelicu od zaborava. – Odmah je otišao i uz pomoć zarobljenika izvadio zvono iz bunara i odneo ga na kor u čerevićku pravoslavnu crkvu Svetog Save.

Međutim, tu putešestvijama tog izlivenog poklona nije kraj. Najverovatnije krajem osamdesetih, početkom devedesetih, tadašnji pop Lazar Pajić odlučuje da proda zvono, ali gde je ono završilo – niko nije znao.

– Kad je Vasilijev brat čika Jova, koji nije bio komunista, došao u crkvu da popravlja satove, jer je hteo da ostavi neki doprinos, popeo se na kor i video da nema zvona – priča meštanin Marko Kostić, iliti Bata Puca, koji je kao dete u nekoliko navrata sedeo pored zvona. – U međuvremenu došao nam je pop Todor Katić koji je mogao bukvalno sve! Voleo je život s obe strane, što se kaže. On se tada, tokom druge polovine devedesetih, ozbiljno zauzeo da nađe zvono i nakon godinu dana je uspeo, pronašao ga je u crkvi Svetog Stefana u Sremskoj Mitrovici. Tada smo otišli po zvono, ali ovi nisu hteli da nam ga vrate jer su ga, kako kažu, otkupili od popa Pajića. Međutim, otac Todor je opet intervenisao, pa smo čika Sava Radosavljević i ja otišli po njega.

I tako zvono 1998. godine dospeva u ruke Čerevićanina Gligorija Vukojeva koji je, premda još uvek komunista po opredeljenju, svesrdno pristao da doprinese (o)čuvanju lokalne istorije.

– Budući da zvono nije imalo jedan držač, morao sam da ga popravim, a rekli su mi i da napravim dva krsta, kao i mesta za paljenje sveća i rešetke na prozorima – navodi Vukojev.

Nešto pre toga lovci iz Čerevića sanirali su krov na kapelici, a potom je ona iznutra oslikana rukom slikarke Nade Krakanović Ranković, te 1999. godine kapelica ponovo biva osveštana. Od tada se kod samog ulaza u crkvicu nalazi tabela s natpisom: „Leta Gospodnjeg 1998. kapela sv. Jevstatija na Testeri je obnovljena i živopisana uz pomoć C.O. Čerević i parohijana, za vreme nj. e. episkopa Sremskog g. Vasilija, jereja g. Mirka Mišanovića, nadležnog paroha. Radove je izvela g-đa Nada Krakanović Ranković, slikarka iz Čerevića.”

Kao što se da primetiti, nepravda se provlači i međ’ svetovne redove, jer ime Gligorija Vukojeva nigde se ne spominje!

– Kad su lovci pravili slavu, bio sam pozvan na večeru. Tad su izneli ploču, vidim razna imena, mog nigde nema, a krst i zvono su najvažniji za crkvu – napominje čika Gligorije zvani Gliša.

Zato Vasilije Aćimović sve pamti, beleži i dalje prenosi, trudeći se da svačije ime bude zasluženo zapamćeno.

– Generacije koje su bile živi svedok u prošlosti izumiru, sve što se desilo a nigde nije zapisano, prelazi u zaborav. Ono što se zaboravi nije se ni dogodilo – zaključuje Aćimović, koji je povodom našeg nedavnog susreta odlučio da skupu upriliči kuvani pasulj bez zaprške (bez predrasuda, molićemo, jer to je bio najbolji pasulj koji smo imali priliku da jedemo) u svom „letnjikovcu” u Čereviću, tik pored najstarije kuće u tom mestu, koja je 1775. renovirana nakon što su je Osmanlije delimično spalile, a u kojoj je deda Vasa rođen pre skoro devet decenija.