САГА О ЦРКВИЦИ СВЕТОГ ЕВСТАТИЈА НА ТЕСТЕРИ (2. део) Оно што се догодило не сме да се заборави

Јова Шибалић, Живан Вукелић, Илија Аћимовић и Душан Копрић сакривају звоно са црквице Светог Евстатија (које је судија Тићак у знак захвалности излио и поклонио грофу Котеку, о чему смо писали у првом делу ове саге) у оближњи бунар и тако макар њега сачувају од напада сила Осовине.

Кад су ловци правили славу, био сам позван на вечеру. Тад су изнели плочу, видим разна имена, мог нигде нема, а крст и звоно су најважнији за цркву (Глигорије Вукојев)

– По завршетку рата, Илија Аћимовић, иначе једини преживели од поменуте четворице, зато и знам јер ми је причао, је чуо да немачки заробљеници треба да реновирају Велику Тестеру за будуће дечје одмаралиште – препричава Василије Аћимовић, рођени Черевићанин, на чију иницијативу и чувамо Велику Тестеру и капелицу од заборава. – Одмах је отишао и уз помоћ заробљеника извадио звоно из бунара и однео га на кор у черевићку православну цркву Светог Саве.

Међутим, ту путешествијама тог изливеног поклона није крај. Највероватније крајем осамдесетих, почетком деведесетих, тадашњи поп Лазар Пајић одлучује да прода звоно, али где је оно завршило – нико није знао.

– Кад је Василијев брат чика Јова, који није био комуниста, дошао у цркву да поправља сатове, јер је хтео да остави неки допринос, попео се на кор и видео да нема звона – прича мештанин Марко Костић, илити Бата Пуца, који је као дете у неколико наврата седео поред звона. – У међувремену дошао нам је поп Тодор Катић који је могао буквално све! Волео је живот с обе стране, што се каже. Он се тада, током друге половине деведесетих, озбиљно заузео да нађе звоно и након годину дана је успео, пронашао га је у цркви Светог Стефана у Сремској Митровици. Тада смо отишли по звоно, али ови нису хтели да нам га врате јер су га, како кажу, откупили од попа Пајића. Међутим, отац Тодор је опет интервенисао, па смо чика Сава Радосављевић и ја отишли по њега.

И тако звоно 1998. године доспева у руке Черевићанина Глигорија Вукојева који је, премда још увек комуниста по опредељењу, свесрдно пристао да допринесе (о)чувању локалне историје.

– Будући да звоно није имало један држач, морао сам да га поправим, а рекли су ми и да направим два крста, као и места за паљење свећа и решетке на прозорима – наводи Вукојев.

Нешто пре тога ловци из Черевића санирали су кров на капелици, а потом је она изнутра осликана руком сликарке Наде Кракановић Ранковић, те 1999. године капелица поново бива освештана. Од тада се код самог улаза у црквицу налази табела с натписом: „Лета Господњег 1998. капела св. Јевстатија на Тестери је обновљена и живописана уз помоћ Ц.О. Черевић и парохијана, за време њ. е. епископа Сремског г. Василија, јереја г. Мирка Мишановића, надлежног пароха. Радове је извела г-ђа Нада Кракановић Ранковић, сликарка из Черевића.”

Као што се да приметити, неправда се провлачи и међ’ световне редове, јер име Глигорија Вукојева нигде се не спомиње!

– Кад су ловци правили славу, био сам позван на вечеру. Тад су изнели плочу, видим разна имена, мог нигде нема, а крст и звоно су најважнији за цркву – напомиње чика Глигорије звани Глиша.

Зато Василије Аћимовић све памти, бележи и даље преноси, трудећи се да свачије име буде заслужено запамћено.

– Генерације које су биле живи сведок у прошлости изумиру, све што се десило а нигде није записано, прелази у заборав. Оно што се заборави није се ни догодило – закључује Аћимовић, који је поводом нашег недавног сусрета одлучио да скупу уприличи кувани пасуљ без запршке (без предрасуда, молићемо, јер то је био најбољи пасуљ који смо имали прилику да једемо) у свом „летњиковцу” у Черевићу, тик поред најстарије куће у том месту, која је 1775. реновирана након што су је Османлије делимично спалиле, а у којој је деда Васа рођен пре скоро девет деценија.