INTERVJU - DOMINIK DERIVU, FIDE PREDAVAČ: Šah je najinkluzivniji sport na svetu

To su i oni koji svoje znanje nesebično dele, kako bi što više ljudi bilo obrazovano i uživalo u igri na 64 polja. 

Sve ovo, i više od toga, je iskusni međunarodni sudija Dominik Derivu iz Francuske. On je bio prisutan na skoro svim važnijim turnirima koji su se odigrali u našoj zemlji ovog leta, pomagao gde je bilo potrebno, promovisao drevnu igru, držao seminar za FIDE sudije, bio fotograf na Olimpijadi za osobe sa oštećenjem vida. Derivu je i član komisije FIDE za osobe sa invaliditetom, predavač i pravi zaljubljenik u šah.

Koje su vam najranije i najdraže šahovske uspomene?

– Prva uspomena mi je u vezi sa turnirom za mlade različitih škola jedne male oblasti oko mog rodnog grada. Imao sam 12 godina, i naučio sam da igram samo nekoliko meseci ranije. Došao sam kući sa trofejom. Pehari i medalje su važni za mlade igrače. Kao igrač, mogao bih birati između mojih najboljih partija protiv titulisanih igrača, ili najboljih rezultata mog tima, kada sam igrao lige. Kao sudija, to bi moglo biti kada sam sudio najboljim igračima sveta. Međutim, teško je odabrati. U svetu šaha sam već 40 godina, pa volim da kažem da je to prethodni turnir, ali ga sledeći već zameni. Za sada je to Evropsko prvenstvo za mlade u ubrzanom i brzopoteznom šahu u Solunu.

Kako biste uporedili razvoj mladih talenata u Francuskoj sada u odnosu na period kada ste vi bili njihovih godina?

– Od mog detinjstva je šah postao sport, i, uz podršku Nacionalne obrazovne institucije, mnogo dece se upoznalo sa igrom. Pre pet godina je Francuska šahovska federacija sagradila „Francusku šahovsku školu“ da pronađe mlade talente, i da ih trenira.

Kakvo je vaše mišljenje o digitalizaciji u šahu, rastućoj popularnosti kraćih vremenskih kontrola i Fišer randoma (šah 960)?

– Digitalizacija donosi nove igrače, nove zainteresovane ljude, omogućuje svima da igraju bilo kada. Informacije se lako mogu naći kako bi se nečija igra unapredila. Međutim, kada takvi igrači sednu za pravu tablu vidi se da se neke stvari ne mogu naučiti onlajn, bez pravih protivnika. Svuda se vide turniri, koji dobijaju nove takmičare, gde učestvuju i novi „kovid-igrači“. Brže vremenske kontrole su popularnije jer je lakše naći vremena za takve turnire i uz to se i zabaviti. Na visokom nivou, šah može biti spektakularan i interesantan za TV, medije, itd. Šah je i dalje dovoljno komplikovan da klasičan način početka partije ostane zanimljiv za 99% ljudi i narednih stotinak godina. Za mene je Fišer random samo podvarijanta, zanimljiva samo sa najboljim igračima. Takvi turniri su više šou za TV, nego sport.

Ipak, smatram da Srbija nije dovoljno razvila šah u školama da bi počela masovni razvoj među mladima.

Kako ste odlučili da postanete sudija i organizator? 

– Kasno sam počeo da igram, i ubrzo sam shvatio da više uživam u samom učešću u svetu šaha, nego da sam fokusiran samo na rezultat svojih partija. Kao igrač, brzo sam postao kapiten, pa i menadžer svog kluba. Usledile su funkcije na regionalnom, pa državnom, i zatim međunarodnom nivou. Istovremeno sam započeo i kurs za sudije, prvo na nacionalnom nivou, dok nisam postao član Francuske sudijske komisije. Na međunarodnom nivou sam od kako sam postao prvi francuski FIDE sudija, 2005. godine, i na kraju, FIDE predavač.

Često ste u Srbiji. Možete li uporediti šahovsku scenu ovde sa šahovski razvijenijim državama? Šta vas je najviše iznenadilo?

– Teško je imati stav kada se upoređuje sa Francuskom. Naravno, Srbija ima dugu šahovsku istoriju, i turnirski igrači su teoretski utemeljeniji, verovatno zbog trenera i metoda treniranja iz doba velike Jugoslavije. Ipak, nacionalna scena je veoma limitirana, verovatno zbog broja stanovnika, a to dovodi do nedostatka različitih takmičenja na nacionalnom nivou. Dalje, šah svakako ima status sporta među ljudima. Ipak, smatram da Srbija nije dovoljno razvila šah u školama da bi počela masovni razvoj među mladima. Kao Francuz iz centralizovane zemlje, imam poteškoća da shvatim kako radi srpska administracija među različitim delovima (ŠSS, Vojvodina, Beograd, Centralna Srbija...) i ne samo na šahovskom nivou. 

Član ste i Komisije za igrače sa invaliditetom. Možete li objasniti vašu ulogu, i zašto je inkluzija važna u šahu?

– Član sam ove Komisije od kako ju je FIDE osnovala. Radimo na većoj sportskoj prepoznatljivosti ovih igrača. Do sada je svaka vrsta invaliditeta imala svoju organizaciju (IBCA za slepe i slabovide, ICCD za osobe sa oštećenjem sluha, IPCA za osobe se fizičkim invalidtetom). Ova komisija organizuje i Olimpijade za sve igrače sa invaliditetom (prva je bila u Beogradu 2023, pa u Astani u oktobru ove godine). Ovi igrači dokazuju da je šah verovatno najinkluzivniji sport na svetu. Igraju ga i muškarci i žene, od pet do 105 godina, sa i bez invaliditeta, ljudi bilo gde na svetu se mogu sresti za šahovskom tablom, i svako ima šansu da pobedi – to je univerzalnost šaha.

Kao neko ko mnogo putuje, sigurno ste imali puno avantura. Možete li podeliti neke od svojih omiljenih anegdota sa nama?

– Iako suđenje vodi na različita mesta, svima koji su zainteresovani bih preporučio da uzmu nekoliko dana da bolje upoznaju državu domaćina. Kada turnir počne, retko se ima vremena za to, sem za okolinu smeštaja i prostora za igru. Međunarodna takmičenja su i šansa da upoznate sudije iz svih delova sveta i povežete se, To je pravo značenje motoa FIDE (Gens una sumus) za većinu igrača na planeti. Volim da idem na turnire, jer znam da ću upoznati nove igrače i prijatelje.