NOVA GEOPOLITIČKA MAPA SVETA U PEKINGU Klatno se pomera na istok polako, ali sigurno

Činjenica je da je situacija na političkoj karti sveta potpuno drugačija nego pre dve decenije. Kina predstavlja državu koja pretenduje da bude ekonomski i politički hegemon do polovine ovog veka. „Šahovska tabla“ Zbignjeva Bžežinskog lagano ide ka Dalekom istoku i pacifičkom obodu Azije, menjaju se geostrateški „stožeri“ ali i „igrači“.  

Bžežinski je svojevremeno identifikovao dve grupe zemalja na pojedinim prostorima „evroazijske šahovske table“: igrače i ključne države. „Geostragijskim igračima“ Bžežinski je smatrao one zemlje koje raspolažu takvom teritorijom, brojem stanovnika, prirodnim resursima, ekonomskom snagom, vojnim potencijalom, političkim ambicijama i kolektivnom voljom da su sposobni da svoj moć i uticaj projektuju daleko preko svojih granica i tako utiču na promenu u odnosu globalne moći. „Geopolitičkim stožerima“ Bžežinski je nazivao one zemlje koji nemaju takav nivo moći niti aspracije da bi spadale u „igrače“, ali koje imaju povećan značaj zbog svog delikatnog položaja koji može da utiče kako na pozicije „igrača“ tako i interese SAD da sačuvaju svoju globalnu dominaciju. Kao „geostrategijske igrače“ Bžežinski je identifikovao Francusku, Nemačku (obe su vodeće države EU), Kinu, Rusiju i Indiju, a kao „geopolitičke stožere“ – Ukrajinu, Azerbejdžan, Južnu Koreju, Tursku i Iran. Status ovih država nije nije statičan i nepromenjiv, već ga one mogu ustupiti drugim subjektima na „velikoj šahovskoj tabli“. Kao moguće „stožere“ u budućnosti, Bžežinski je označio Pakistan, Uzbekistan, Tajland, Kazahstan i Tajvan. Funkcionisanje hijerarhije na potezu SAD – „geostrategijski igrači“ – „geopolitički stožeri“ posebno će biti teško, smatrao je Bžežinski, duž „tektonskih geopolitičkih ploča“ tj. dodirne zone Srednjeg i ostala tri velika prostora gde se odvijaju stalna nadmetanja i postoje vekovni antagonizmi između država i naroda koji se tu nalaze. Svojevrsne nestabilne zone Bžežinski je video u Istočnoj Evropi (na dodiru Srednjeg i Zapadnog velikog prostora), Srednjoj Aziji (dodiru Srednjeg i Južnog velikog prostora), u Mongoliji i duž rusko-kineske granice (dodiru Srednjeg i Istočnog velikog prostora). „Trenju“ između ovih prostora, biće izložene teritorije „karika“ koje povezuju tri velika prostora na rubu kontinenta a koje okružuju Srednji veliki prostor. Jasno je da kada poredimo ovo istraživanje nastalo pre tri decenije i današnju geopolitičku scenu, uviđamo da su „igrači“ na istoku ojačali, dok Francuska i Nemačka gube moć kako se uloga Evropske unije u svetskim okvirima smanjuje. Poslednjih decenija Kina je izrasla u jednog od najmoćnijih aktera na globalnoj sceni. Od zemlje koja je sredinom XX veka bila ekonomski zaostala i politički izolovana, Kina je postala druga najveća ekonomija sveta, lider u proizvodnji, tehnologiji i globalnoj trgovini. 

Pored ekonomskog napretka, Peking nastoji da izgradi i politički uticaj kroz regionalne i međunarodne institucije, što sve više dovodi u pitanje dominaciju Sjedinjenih Američkih Država. Kineski ekonomski rast započet je krajem 1970-ih reformi Dena Sjaopinga. Liberalizacija trgovine, otvaranje za strane investicije i postepeno uvođenje tržišnih mehanizama stvorili su uslove za eksplozivan razvoj. Danas je Kina vodeći svetski izvoznik, poznata kao „fabrika sveta“. Pored industrijske snage, Kina sve više ulaže u visoke tehnologije, veštačku inteligenciju, zelenu energiju i svemirska istraživanja. Program „Made in China 2025“ ima za cilj da zemlju transformiše iz proizvodne sile u inovacionog lidera. Ogromne devizne rezerve i kontrolisani finansijski sistem omogućavaju Kini stabilnost, ali i instrument za uticaj na globalnu ekonomiju. Kina nastoji da svoju ekonomsku snagu pretvori u politički kapital. Inicijativa „Pojas i put“ (Belt and Road Initiative) omogućava joj širenje uticaja u Aziji, Africi, Latinskoj Americi i Evropi, kroz infrastrukturne projekte i finansijske investicije. Takođe, Kina je sve aktivnija u međunarodnim organizacijama poput Ujedinjenih nacija, gde nastoji da predstavi alternativni model razvoja zasnovan na suverenitetu i ekonomskoj saradnji. Sa vojnog aspekta, Peking povećava svoje odbrambene sposobnosti, razvija modernu mornaricu i testira napredne sisteme naoružanja. Istovremeno, jača prisustvo u Južnom kineskom moru i gradi vojne baze u inostranstvu. Kina nastoji da svoju ekonomsku snagu pretvori u politički kapital. U tom procesu ključnu ulogu ima inicijativa „Jedan pojas, jedan put“, pokrenuta 2013. godine, koja predstavlja najambiciozniji program globalnog razvoja u savremenom dobu. Ovaj projekat obuhvata izgradnju puteva, železnica, luka i energetskih mreža u više od 140 zemalja, što omogućava Kini da integriše ogromne regione u jedinstvenu ekonomsku i trgovinsku mrežu sa Pekingom u centru. Ekonomski, inicijativa omogućava Kini da otvori nova tržišta, zaposli sopstvene kompanije i iskoristi industrijske kapacitete. Finansijski, krediti i investicije koje finansiraju kineske banke šire upotrebu juana i često dovode zemlje učesnice u dugovnu zavisnost. 

Geopolitički, ovaj projekat Pekingu obezbeđuje uticaj u Aziji, Africi i Latinskoj Americi, kao i mogućnost kontrole nad ključnim transportnim pravcima. Iako nije vojni program, izgradnja luka u strateškim regionima može imati i bezbednosne implikacije, jer omogućava širenje kineskog vojnog prisustva. Istovremeno, Kina ovaj projekat predstavlja kao simbol „zajedničkog razvoja i saradnje“, čime gradi imidž zaštitnika zemalja u razvoju i lidera „globalnog juga“. Na taj način, „Jedan pojas, jedan put“ postaje ne samo ekonomski, već i diplomatski instrument meke moći, koji Kini donosi političke saveznike i uticaj u međunarodnim institucijama. Na geopolitički samit o Kini nije se ovog septembra odlazilo bez poziva. Pozvano je 26 država, uglavnom iz Azije. Iz Evrope su pozvane Srbija i Slovačka kao najveći strateški partneri Kine i uz Mađarsku jedine evropske države koje ne slede slepu politiku iz Brisela. Kina to prepoznaje i izgleda politika neutralnosti ili kako bi neko nazvao „sedenja na dve stolice“ predstavlja najbolju moguću politiku, pogotovo od izbijanja rata u Ukrajini. Osim Srbije i Slovačke na samitu u Pekingu su mesto našle mnoge države iz Centralne Azije i Jugoistočne Azije. Sve više one prirodno gravitiraju ka Kini. Zanimljiva je i uloga Vašingtona. Čini se da je administracija Donalda Trampa imala interesa da pošalje svoje predstavnike na samit Šangajske organizacije, međutim taj poziv iz Pekinga nije usledio. Kina smatra (budućim) ekonomskim i političkom svetskim liderom i šalje jasne poruke preko Pacifika. Kina je stabilna zemlja sa rastućim životnim standardom. Svemoćna komunistička partija Kine sa 90 miliona članova je druga po brojnosti politička stranka u svetu. Nema vidljivijih unutrašnjih problema i trzavica i čini se „na terenu“ da svi Kinezi dišu kao jedan. Za razliku od ove situacije, SAD razdiru političke i ideološke podele. Tzv. duboka država gubi svoje poluge moći i njeni akteri se ponašaju sve agresivnije. Levo-liberalna i anarhistička ideologija koja je kulminirala za vreme Bajdenove administracije gubi svoju političku moć. Stoga su protesti širom SAD sve vidljiviji, a poslednji u nizu je u glavnom gradu Vašingtonu. Sa druge strane, Evropska unija i dalje spava čvrstim snom ne želeći da prihvati da je vreme njenog sjaja prošlo i bitnog uticaja u svetu. Ljudi koji sebe smatraju liderima u Briselu i dalje pokušavaju da stežu obruč i vrše političke pritiske na sve članice Evropske unije ali i zemlje kandidate za članstvo. Ovim pritiscima i ucenama se opiru lideri Fico, Orban i Vučić. I zbog toga trpe posledice. 

Politički zapad koji se ogleda u Nemačkoj, Francuskoj, Velikoj Britaniji i američkoj dubokoj državi završiće svoju ulogu na političkoj mapi sveta u godinama koje dolaze. Do kraja decenije, uz pomoć Rusije i Kine očekuje se ekonomski rast država Centralne Azije koje će prestići mnoge države Evropske unije. Ove države će postati najvažniji naftni partneri država Bliskog istoka. Kina će ekonomski, a Rusija vojno da sve dublje ulaze u Afriku i da budu nezaobilazan činilac u kreiranju nove karte Afrike. osiguravanje nove republikanske administracije posle Donalda Trampa bi mogao da približi Vašington i Peking. Ukoliko se ovaj „ideološki rat“ u SAD nastavi Vašington će da se bavi svojim problemima. Ono što je vidljivo, to je da se razvijanje Šangajske organizacije odvija paralelno sa BRIKS . Time Rusija i Kina u svoju sferu uticaja uključuju Brazil, Južnu Afriku i države Bliskog istoka. Ovaj period može se označiti i kao tranzicioni kada država Južne Amerike i Jugoistočne Azije zauzimaju neutralnu poziciju čekajući da Rusija i Kina još više ojačaju. Većina država Afrike se već opredelila za „politički Istok“. Bliski istok za „politički Zapad“ vezuju ugovori o prodaju nafte. Jedini verni saveznik Vašingtona je Izrael. Zbog sopstvenih interesa. Evropska unija „snom mrtvijem spava“. To će biti i razlog njene propasti.

prof. dr Rastislav Stojsavljević