НОВА ГЕОПОЛИТИЧКА МАПА СВЕТА У ПЕКИНГУ Kлатно се помера на исток полако, али сигурно

Чињеница је да је ситуација на политичкој карти света потпуно другачија него пре две деценије. Кина представља државу која претендује да буде економски и политички хегемон до половине овог века. „Шаховска табла“ Збигњева Бжежинског лагано иде ка Далеком истоку и пацифичком ободу Азије, мењају се геостратешки „стожери“ али и „играчи“.  

Бжежински је својевремено идентификовао две групе земаља на појединим просторима „евроазијске шаховске табле“: играче и кључне државе. „Геострагијским играчима“ Бжежински је сматрао оне земље које располажу таквом територијом, бројем становника, природним ресурсима, економском снагом, војним потенцијалом, политичким амбицијама и колективном вољом да су способни да свој моћ и утицај пројектују далеко преко својих граница и тако утичу на промену у односу глобалне моћи. „Геополитичким стожерима“ Бжежински је називао оне земље који немају такав ниво моћи нити аспрације да би спадале у „играче“, али које имају повећан значај због свог деликатног положаја који може да утиче како на позиције „играча“ тако и интересе САД да сачувају своју глобалну доминацију. Као „геостратегијске играче“ Бжежински је идентификовао Француску, Немачку (обе су водеће државе ЕУ), Кину, Русију и Индију, а као „геополитичке стожере“ – Украјину, Азербејџан, Јужну Кореју, Турску и Иран. Статус ових држава није није статичан и непромењив, већ га оне могу уступити другим субјектима на „великој шаховској табли“. Као могуће „стожере“ у будућности, Бжежински је означио Пакистан, Узбекистан, Тајланд, Казахстан и Тајван. Функционисање хијерархије на потезу САД – „геостратегијски играчи“ – „геополитички стожери“ посебно ће бити тешко, сматрао је Бжежински, дуж „тектонских геополитичких плоча“ тј. додирне зоне Средњег и остала три велика простора где се одвијају стална надметања и постоје вековни антагонизми између држава и народа који се ту налазе. Својеврсне нестабилне зоне Бжежински је видео у Источној Европи (на додиру Средњег и Западног великог простора), Средњој Азији (додиру Средњег и Јужног великог простора), у Монголији и дуж руско-кинеске границе (додиру Средњег и Источног великог простора). „Трењу“ између ових простора, биће изложене територије „карика“ које повезују три велика простора на рубу континента а које окружују Средњи велики простор. Јасно је да када поредимо ово истраживање настало пре три деценије и данашњу геополитичку сцену, увиђамо да су „играчи“ на истоку ојачали, док Француска и Немачка губе моћ како се улога Европске уније у светским оквирима смањује. Последњих деценија Кина је израсла у једног од најмоћнијих актера на глобалној сцени. Од земље која је средином XX века била економски заостала и политички изолована, Кина је постала друга највећа економија света, лидер у производњи, технологији и глобалној трговини. 

Поред економског напретка, Пекинг настоји да изгради и политички утицај кроз регионалне и међународне институције, што све више доводи у питање доминацију Сједињених Америчких Држава. Кинески економски раст започет је крајем 1970-их реформи Дена Сјаопинга. Либерализација трговине, отварање за стране инвестиције и постепено увођење тржишних механизама створили су услове за експлозиван развој. Данас је Кина водећи светски извозник, позната као „фабрика света“. Поред индустријске снаге, Кина све више улаже у високе технологије, вештачку интелигенцију, зелену енергију и свемирска истраживања. Програм „Made in China 2025“ има за циљ да земљу трансформише из производне силе у иновационог лидера. Огромне девизне резерве и контролисани финансијски систем омогућавају Кини стабилност, али и инструмент за утицај на глобалну економију. Кина настоји да своју економску снагу претвори у политички капитал. Иницијатива „Појас и пут“ (Belt and Road Initiative) омогућава јој ширење утицаја у Азији, Африци, Латинској Америци и Европи, кроз инфраструктурне пројекте и финансијске инвестиције. Такође, Кина је све активнија у међународним организацијама попут Уједињених нација, где настоји да представи алтернативни модел развоја заснован на суверенитету и економској сарадњи. Са војног аспекта, Пекинг повећава своје одбрамбене способности, развија модерну морнарицу и тестира напредне системе наоружања. Истовремено, јача присуство у Јужном кинеском мору и гради војне базе у иностранству. Кина настоји да своју економску снагу претвори у политички капитал. У том процесу кључну улогу има иницијатива „Један појас, један пут“, покренута 2013. године, која представља најамбициознији програм глобалног развоја у савременом добу. Овај пројекат обухвата изградњу путева, железница, лука и енергетских мрежа у више од 140 земаља, што омогућава Кини да интегрише огромне регионе у јединствену економску и трговинску мрежу са Пекингом у центру. Економски, иницијатива омогућава Кини да отвори нова тржишта, запосли сопствене компаније и искористи индустријске капацитете. Финансијски, кредити и инвестиције које финансирају кинеске банке шире употребу јуана и често доводе земље учеснице у дуговну зависност. 

Геополитички, овај пројекат Пекингу обезбеђује утицај у Азији, Африци и Латинској Америци, као и могућност контроле над кључним транспортним правцима. Иако није војни програм, изградња лука у стратешким регионима може имати и безбедносне импликације, јер омогућава ширење кинеског војног присуства. Истовремено, Кина овај пројекат представља као симбол „заједничког развоја и сарадње“, чиме гради имиџ заштитника земаља у развоју и лидера „глобалног југа“. На тај начин, „Један појас, један пут“ постаје не само економски, већ и дипломатски инструмент меке моћи, који Кини доноси политичке савезнике и утицај у међународним институцијама. На геополитички самит о Кини није се овог септембра одлазило без позива. Позвано је 26 држава, углавном из Азије. Из Европе су позване Србија и Словачка као највећи стратешки партнери Кине и уз Мађарску једине европске државе које не следе слепу политику из Брисела. Кина то препознаје и изгледа политика неутралности или како би неко назвао „седења на две столице“ представља најбољу могућу политику, поготово од избијања рата у Украјини. Осим Србије и Словачке на самиту у Пекингу су место нашле многе државе из Централне Азије и Југоисточне Азије. Све више оне природно гравитирају ка Кини. Занимљива је и улога Вашингтона. Чини се да је администрација Доналда Трампа имала интереса да пошаље своје представнике на самит Шангајске организације, међутим тај позив из Пекинга није уследио. Кина сматра (будућим) економским и политичком светским лидером и шаље јасне поруке преко Пацифика. Кина је стабилна земља са растућим животним стандардом. Свемоћна комунистичка партија Кине са 90 милиона чланова је друга по бројности политичка странка у свету. Нема видљивијих унутрашњих проблема и трзавица и чини се „на терену“ да сви Кинези дишу као један. За разлику од ове ситуације, САД раздиру политичке и идеолошке поделе. Тзв. дубока држава губи своје полуге моћи и њени актери се понашају све агресивније. Лево-либерална и анархистичка идеологија која је кулминирала за време Бајденове администрације губи своју политичку моћ. Стога су протести широм САД све видљивији, а последњи у низу је у главном граду Вашингтону. Са друге стране, Европска унија и даље спава чврстим сном не желећи да прихвати да је време њеног сјаја прошло и битног утицаја у свету. Људи који себе сматрају лидерима у Бриселу и даље покушавају да стежу обруч и врше политичке притиске на све чланице Европске уније али и земље кандидате за чланство. Овим притисцима и уценама се опиру лидери Фицо, Орбан и Вучић. И због тога трпе последице. 

Политички запад који се огледа у Немачкој, Француској, Великој Британији и америчкој дубокој држави завршиће своју улогу на политичкој мапи света у годинама које долазе. До краја деценије, уз помоћ Русије и Кине очекује се економски раст држава Централне Азије које ће престићи многе државе Европске уније. Ове државе ће постати најважнији нафтни партнери држава Блиског истока. Кина ће економски, а Русија војно да све дубље улазе у Африку и да буду незаобилазан чинилац у креирању нове карте Африке. осигуравање нове републиканске администрације после Доналда Трампа би могао да приближи Вашингтон и Пекинг. Уколико се овај „идеолошки рат“ у САД настави Вашингтон ће да се бави својим проблемима. Оно што је видљиво, то је да се развијање Шангајске организације одвија паралелно са БРИКС+. Тиме Русија и Кина у своју сферу утицаја укључују Бразил, Јужну Африку и државе Блиског истока. Овај период може се означити и као транзициони када држава Јужне Америке и Југоисточне Азије заузимају неутралну позицију чекајући да Русија и Кина још више ојачају. Већина држава Африке се већ определила за „политички Исток“. Блиски исток за „политички Запад“ везују уговори о продају нафте. Једини верни савезник Вашингтона је Израел. Због сопствених интереса. Европска унија „сном мртвијем спава“. То ће бити и разлог њене пропасти.

проф. др Растислав Стојсављевић