VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Bere kombajn vinograd

Poslednjih dana septembra u vinariji Milana Petrovića beležim poslednje akorde ovogodišnjeg roda u Sremu. Atmosfera je svečana, neradna. Nedelja. Podne. Oko trpeze prepune ića i pića, ljudikaju Milan i sinovi Stevan i Siniša, enolog Aleksandar Dobrenov i nekolicina mlađih ljudi. 

Obeležava se još jedna uspešno završena berba i 41. gođendan glavnog enologa, kojeg je u vinariji Petrovića ustoličio njen dugogodišnji glavni konsultant i oslonac dr Vlada Kovač. Pre nego što nas je zauvek napustio.

Iz dugih i opuštenih, gotovo porodičnih razgovora, izdvajam ono po čemu će se ovogodišnja berba pamtiti kao istorijska, ne po rodu, nego po načinu berbe. U njoj, na dvadeset hektara plantažnih vinograda grožđe nije brano ručno već mašinski. 

Prvi put to je obavljeno prošle godine, a ove potvrđeno, kao definitivno rešenje za budućnost našeg vinogradarstva i vinarstva. Kao što je to, uostalom, pre više od četvrt veka, prihvaćeno u svim razvijenim vinogradarskim zemljama sveta. 

Vinarija Petrović vlasnik je prvog kombajna za berbu grožđa u Sremu. Shvativši da je vinogradarenje, u vremenima kad je nemoguće skupiti dovoljan broj berača, prava pustolovina, Milan Petrović je, pre dve godine, kupio novi kombajn poznate francuske firme „Pelank”. 

Vuče ga traktor snage 100 konja. Kapaciteta namenjenog upravo manjim porodičnim vinarijama, kao što su  naše. Cena mu je 106.000 evra.

U evropskim vinogorjima berba je nezamisliva bez kombajna. postoje samohodni i vučeni. Rade na principu trešenja ili usisavanja. Prvih je mnogo više, što je uslovljeno uzgojnim oblicima čokota.  

Bez obzira da li se radi o samohodnim i vučenim, kombajn „opkorači” ili „uzjaše” ceo red vinograda, krećući se istovremeno točkovima kroz dva međuredna prostora. Dok ga traktor vuče brzinom 6-7 kilometara na sat, vibrirajuće palice kombajna udaraju po zelenoj masi loze, sa jedne i druge strane špalira. 

Broj vibracija može da iznosi više stotina puta u minuti i mogu se podesiti. Pod njihovim udarcima bobice grozdova ili čitavi njihovi delovi, zajedno sa kapima soka koji iz njih ističu, padaju na beskonačnu traku koja ih nosi do pumpe da ih prebaci u dva koša (bunkera) po 1.200 litara. 

U specijalnim prikolicama grožđe se vozi u podrumu i automatski se iskipuje u muljače. Izmuljana masa posle desetak minuta ide u prese i dalju vinifikaciju. Sve se obavlja na dugme, nema potrebe za radnicima. Vinarija ima dve samoistovarne prikolice. Dok se iz jedne radnicima grožđe prebacuje u muljaču u podrumu, druga se puni u vinogradu.

Pomenuti uređaji imaju veliki učinak i menjaju oko 30 radnika na jedan hektar na dan. Ako dnevno oberu 10 hektara menjaju oko 300 radnika, što je veoma važno kod sorti koje se moraju obrati u kratkom roku. Po rečima enologa Dobrenova prvi sremski vučeni kombajn za 10 do 12 sati može da obere 7 do 13 hektara vinograda. 

Sa dovoljno prikolica i muljačama, presama i kljuk-pumpama odgovarajućeg kapaciteta, mehanizovanim načinom berbe mogu se postići čuda. Ali sve to, naravno, i košta. 

Začuđujuće je da vinari u Sremskim Karlovcima, pa i u ostalom delu Srema, gotovo da ne pokazuju, ama baš nikakav, interes za mehanizovani način berbe njihovog prvog suseda. Oni koji su nešto načuli o tome, sumnjivo vrte glavom.

 A čuo sam i primedbu da berbom kombajnom dolazi do rasprskavanja bobica i curenja soka, koji je podložan napadu divljih kvasaca i okisaciji, što je štetno za buduće vino. 

Podsetio sam se nekadašnjih berbi, koje su bile radost pomaganja, kad je to moguće. Susedi koji se nisu dobro poznavali, tada se upoznaju i zbliže. Moraće da se radi od jutra do mraka, i nedeljom i praznicima, da se jede s nogu, jer vinova loza ne može da čeka, a još manje već ubrano grožđe. Sad je sve drugačije. 

Grožđe ubrano kombajnom teoretski i praktično može da se preradi već posle sat vremena nakon što je ubrano s čokota. Za tako kratko vreme pomenuti štetni procesi jedva mogu i da započnu. Kod ručnog branja grožđa je tim napadima izloženo mnogo duže, najčešće ceo dan, ponekad i nekoliko. 

Sećam se kilometarskih kolona svih mogućih  sredstava transporta kojima je grožđe danima čekalo da bude primljeno u velike društvene vinarije. Asfaltni putevi bili su natopljeni širom koja je curila iz njih.

Mehanizovanom berbom, beležim u razgovoru s mojim prijateljima u vinariji Milana Petrovića, omogućava se vinogradarima i vinarima da se prilagode sve opasnijim klimatskim promenama.

Podsećaju me da su prošlog leta, u kome je berba počela i završila se u avgustu, tropskih sunčanih dana, berači padali u nesvet, od sunčanice i toplotnih udara, pa je i Hitna morala da interveniše. Oni su mirno kombajnom grožđe brali noću, u zoru i hladno grožđe, pre granuća sunca, dovozili u podrum na preradu. Radni dan im se završavao užinom.

Manje je i brige i nedoumica oko određivanja dana berbe. U vreme kad lepi sunčani dani stvaraju šećer ritmom čije ubrzanje je zapanjujuće, vinogradari su sada u prilici da odrede najoptimalniji trenutak za berbu i da ga obave na brzinu. Ne dozvolivši mu da se oteže desetak dana i pri tom iz dana u dan menja i remeti odnose šećera, kiselina, fenola i drugih elemenata presudnih za kvalitet vina.