ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Бере комбајн виноград

Последњих дана септембра у винарији Милана Петровића бележим последње акорде овогодишњег рода у Срему. Атмосфера је свечана, нерадна. Недеља. Подне. Око трпезе препуне ића и пића, људикају Милан и синови Стеван и Синиша, енолог Александар Добренов и неколицина млађих људи. 

Обележава се још једна успешно завршена берба и 41. гођендан главног енолога, којег је у винарији Петровића устоличио њен дугогодишњи главни консултант и ослонац др Влада Ковач. Пре него што нас је заувек напустио.

Из дугих и опуштених, готово породичних разговора, издвајам оно по чему ће се овогодишња берба памтити као историјска, не по роду, него по начину бербе. У њој, на двадесет хектара плантажних винограда грожђе није брано ручно већ машински. 

Први пут то је обављено прошле године, а ове потврђено, као дефинитивно решење за будућност нашег виноградарства и винарства. Као што је то, уосталом, пре више од четврт века, прихваћено у свим развијеним виноградарским земљама света. 

Винарија Петровић власник је првог комбајна за бербу грожђа у Срему. Схвативши да је виноградарење, у временима кад је немогуће скупити довољан број берача, права пустоловина, Милан Петровић је, пре две године, купио нови комбајн познате француске фирме „Пеланк”. 

Вуче га трактор снаге 100 коња. Капацитета намењеног управо мањим породичним винаријама, као што су  наше. Цена му је 106.000 евра.

У европским виногорјима берба је незамислива без комбајна. постоје самоходни и вучени. Раде на принципу трешења или усисавања. Првих је много више, што је условљено узгојним облицима чокота.  

Без обзира да ли се ради о самоходним и вученим, комбајн „опкорачи” или „узјаше” цео ред винограда, крећући се истовремено точковима кроз два међуредна простора. Док га трактор вуче брзином 6-7 километара на сат, вибрирајуће палице комбајна ударају по зеленој маси лозе, са једне и друге стране шпалира. 

Број вибрација може да износи више стотина пута у минути и могу се подесити. Под њиховим ударцима бобице гроздова или читави њихови делови, заједно са капима сока који из њих истичу, падају на бесконачну траку која их носи до пумпе да их пребаци у два коша (бункера) по 1.200 литара. 

У специјалним приколицама грожђе се вози у подруму и аутоматски се искипује у муљаче. Измуљана маса после десетак минута иде у пресе и даљу винификацију. Све се обавља на дугме, нема потребе за радницима. Винарија има две самоистоварне приколице. Док се из једне радницима грожђе пребацује у муљачу у подруму, друга се пуни у винограду.

Поменути уређаји имају велики учинак и мењају око 30 радника на један хектар на дан. Ако дневно оберу 10 хектара мењају око 300 радника, што је веома важно код сорти које се морају обрати у кратком року. По речима енолога Добренова први сремски вучени комбајн за 10 до 12 сати може да обере 7 до 13 хектара винограда. 

Са довољно приколица и муљачама, пресама и кљук-пумпама одговарајућег капацитета, механизованим начином бербе могу се постићи чуда. Али све то, наравно, и кошта. 

Зачуђујуће је да винари у Сремским Карловцима, па и у осталом делу Срема, готово да не показују, ама баш никакав, интерес за механизовани начин бербе њиховог првог суседа. Они који су нешто начули о томе, сумњиво врте главом.

 А чуо сам и примедбу да бербом комбајном долази до распрскавања бобица и цурења сока, који је подложан нападу дивљих квасаца и окисацији, што је штетно за будуће вино. 

Подсетио сам се некадашњих берби, које су биле радост помагања, кад је то могуће. Суседи који се нису добро познавали, тада се упознају и зближе. Мораће да се ради од јутра до мрака, и недељом и празницима, да се једе с ногу, јер винова лоза не може да чека, а још мање већ убрано грожђе. Сад је све другачије. 

Грожђе убрано комбајном теоретски и практично може да се преради већ после сат времена након што је убрано с чокота. За тако кратко време поменути штетни процеси једва могу и да започну. Код ручног брања грожђа је тим нападима изложено много дуже, најчешће цео дан, понекад и неколико. 

Сећам се километарских колона свих могућих  средстава транспорта којима је грожђе данима чекало да буде примљено у велике друштвене винарије. Асфалтни путеви били су натопљени широм која је цурила из њих.

Механизованом бербом, бележим у разговору с мојим пријатељима у винарији Милана Петровића, омогућава се виноградарима и винарима да се прилагоде све опаснијим климатским променама.

Подсећају ме да су прошлог лета, у коме је берба почела и завршила се у августу, тропских сунчаних дана, берачи падали у несвет, од сунчанице и топлотних удара, па је и Хитна морала да интервенише. Они су мирно комбајном грожђе брали ноћу, у зору и хладно грожђе, пре гранућа сунца, довозили у подрум на прераду. Радни дан им се завршавао ужином.

Мање је и бриге и недоумица око одређивања дана бербе. У време кад лепи сунчани дани стварају шећер ритмом чије убрзање је запањујуће, виноградари су сада у прилици да одреде најоптималнији тренутак за бербу и да га обаве на брзину. Не дозволивши му да се отеже десетак дана и при том из дана у дан мења и ремети односе шећера, киселина, фенола и других елемената пресудних за квалитет вина.