ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Вино са грчких планина

То је било питање на које је требало писмено одговорити пре дегустације грчких вина прошлог понедељка у београдском ресторану „Мезе” инспирисаним хеленском кухињом. Мој одговор је био: „Подоста о историјату, а о сортама готово ништа”. Слично је одговорио и мој пријатељ Александар Рајковић, филмски редитељ, а верујем и остали учесници ове лепо организоване промоције грчких јела и вина приређеног у оквиру пројекта Европске уније и Грчке. 

Мени ресторана, који се састојао од морских плодова и риба, најбољих грчких сирева, маслинки, „extra virgin organic” критског маслиновог уља и зелених салата, испраћен је са белим вином родитис, истоимене сорте, другој по распрострањености у Грчкој.

Кад сам у поменутој анкети написао да знам мало о грчким винима мислио сам пре свега на ту сорту. Доживео сам је још давно као обично јужњачко вино, попут жутина у мом книнском завичају која се производе по технологији за црна вина. Поборници модерне прераде белог грожђа говорили су да су то вина са „технолошком грешком”.

Госте у ресторану „Мезе” с родитисом упознала је Јелена Петровић, енолог која је до недавно радила у винарији „Quet” у Баноштору, у коме је креирала врхунска вина грашца, црног пиноа, розе пробуса и др. Прво нам је понудила родитис, који ме је већ својом бојом, а потом и карактером подсетио на далматинске жутине на којима сам започео формирање свог винског укуса.

Добијено је дужом мацерацијом белог грожђа, што се сад у новије време све више користи у производњи, како их сада модерно зову, оранж вина, која су пунија, гушћа, богатија и озбиљнија вина, од оних добијених ферментацијом шире без присуства чврстих делова, покожице бобица у којима је заправо све оно што је највредније у грожђу. 

Навикнути на њих на њихову жутозеленкасту боју и елеганцију већина наших винољубаца не прихвата оранж варијанту. Као што је са храном, тако је и са вином, како је то неко приметио, „све што је природније то је неукусније”.

Родитис је аутохтона грчка сорта која се гаји више од 2.000 година Била је посебно цењена у античкој Грчкој и Риму. Вино из Патраса, у којем је доминирала, извожено је широм Медитерана. Данас је, каже Јелена Петровић, највише има у централној и јужној Грчкој, нарочито на Пелопонезу (Егијалија, Патрас), Атици и Тесалији. 

Име родитис, на грчком значи ружичаст, па је сорта тако и добила име по својој ружичастобронзаној покожици. Слично као и наша кевединка на северу Бачке, која је такође због боје грозда добила синоним ружица. И вегетација им је друга, спадају у најкасније сорте, а обе служе за добијање белих вина.

Гроздови родитиса су средњи до велики, умерено збијени. Бобице су крупне, једноставног укуса, умерено дебеле покожице и изразито сочне пулпе. Вина су избалансирана, али нису погодна за старење. Типичне ароме сорте су: цитруси, брескве, кајсија, тропско воће, јабука, банана. У грчком виноградарству важи за сорту која даје вино које „највише вреди” за дати новац.

Велика родност сорте није допринела њеној репутацији у погледу каквоће. Као доминанта међу белим сортама, основа је за стотине „једноставних”, па и мање једноставних, свакодневних вина, па је сврставана у „скромне” сорте.

Ускраћивањем њене превелике родности, избором потеса за садњу, применом нових технологија и другим мерама, „ружно паче трансформише се у принца” кажу грчки стручњаци. 

Модерна висококвалитетна вина родитиса имају чисте, цитрусне и тропске ноте, а у зависности од региона и минералне ароме, благо до средње тело и освежавајућу киселост, што им све даје „европски” укус и свестраност.

Упркос својој виноградарској доминацији и дуговечности, родитис је, показало се, једна од најнеистраженијих грчких сорти, али и снажан доказ потенцијала модерних грчких вина, на сваком нивоу.

Родитис је заступљен у многим областима широм Грчке, али најбољи примерци су планински виногради Егијалије и Кијата, са северном оријентацијом. На падинама Егијалије налазе се најимпресивнији виногради Ахаје.

Виногради који се признају међу најлепшим у Грчкој, простиру се на благим северним падинама и примају хладне морске ветрове Коринтског залива, који штите чокоте од летњих врућина. Налазе се на надморској висини од 500 до 1.000 метара, на алувијалним земљиштима са добрим нагибом и дренажом. 

Више од 950 хектара, или 90 посто винограда планинске Егијалије, засађено је сортом родитис.
Модерни родитис, како рече Јелена Петровић, данас се углавном гаји у планинским виноградима. Воћног је укуса, са аромама цитруса и тропског воћа и често се комбинује са другим сортама као што су: атири, асиртико, саватиано, москофилеро и малагузија, да би се добила модерна комплексна вина.

Родитис, тако, од масовне сорте постаје амбасадор модерног грчког винарства. Симбол транзиције Грчке од квантитета ка квалитету и аутентичности. Позната као „камелеонска сорта”, јер мења стил и карактер зависно од тероара и винификације, сорта која је у прошлости давала „обична” вина, данас се пореди с најбољим винским сортама света, ако потиче из планинских винограда. Да би нас уверила у то Јелена Петровић нам је, уз биране медитеранске залогаје понудила расхлађени родитис, купажиран са 20 посто малагузије.

Нисмо имали примедбе.