VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Vino sa grčkih planina

To je bilo pitanje na koje je trebalo pismeno odgovoriti pre degustacije grčkih vina prošlog ponedeljka u beogradskom restoranu „Meze” inspirisanim helenskom kuhinjom. Moj odgovor je bio: „Podosta o istorijatu, a o sortama gotovo ništa”. Slično je odgovorio i moj prijatelj Aleksandar Rajković, filmski reditelj, a verujem i ostali učesnici ove lepo organizovane promocije grčkih jela i vina priređenog u okviru projekta Evropske unije i Grčke. 

Meni restorana, koji se sastojao od morskih plodova i riba, najboljih grčkih sireva, maslinki, „extra virgin organic” kritskog maslinovog ulja i zelenih salata, ispraćen je sa belim vinom roditis, istoimene sorte, drugoj po rasprostranjenosti u Grčkoj.

Kad sam u pomenutoj anketi napisao da znam malo o grčkim vinima mislio sam pre svega na tu sortu. Doživeo sam je još davno kao obično južnjačko vino, poput žutina u mom kninskom zavičaju koja se proizvode po tehnologiji za crna vina. Pobornici moderne prerade belog grožđa govorili su da su to vina sa „tehnološkom greškom”.

Goste u restoranu „Meze” s roditisom upoznala je Jelena Petrović, enolog koja je do nedavno radila u vinariji „Quet” u Banoštoru, u kome je kreirala vrhunska vina grašca, crnog pinoa, roze probusa i dr. Prvo nam je ponudila roditis, koji me je već svojom bojom, a potom i karakterom podsetio na dalmatinske žutine na kojima sam započeo formiranje svog vinskog ukusa.

Dobijeno je dužom maceracijom belog grožđa, što se sad u novije vreme sve više koristi u proizvodnji, kako ih sada moderno zovu, oranž vina, koja su punija, gušća, bogatija i ozbiljnija vina, od onih dobijenih fermentacijom šire bez prisustva čvrstih delova, pokožice bobica u kojima je zapravo sve ono što je najvrednije u grožđu. 

Naviknuti na njih na njihovu žutozelenkastu boju i eleganciju većina naših vinoljubaca ne prihvata oranž varijantu. Kao što je sa hranom, tako je i sa vinom, kako je to neko primetio, „sve što je prirodnije to je neukusnije”.

Roditis je autohtona grčka sorta koja se gaji više od 2.000 godina Bila je posebno cenjena u antičkoj Grčkoj i Rimu. Vino iz Patrasa, u kojem je dominirala, izvoženo je širom Mediterana. Danas je, kaže Jelena Petrović, najviše ima u centralnoj i južnoj Grčkoj, naročito na Peloponezu (Egijalija, Patras), Atici i Tesaliji. 

Ime roditis, na grčkom znači ružičast, pa je sorta tako i dobila ime po svojoj ružičastobronzanoj pokožici. Slično kao i naša kevedinka na severu Bačke, koja je takođe zbog boje grozda dobila sinonim ružica. I vegetacija im je druga, spadaju u najkasnije sorte, a obe služe za dobijanje belih vina.

Grozdovi roditisa su srednji do veliki, umereno zbijeni. Bobice su krupne, jednostavnog ukusa, umereno debele pokožice i izrazito sočne pulpe. Vina su izbalansirana, ali nisu pogodna za starenje. Tipične arome sorte su: citrusi, breskve, kajsija, tropsko voće, jabuka, banana. U grčkom vinogradarstvu važi za sortu koja daje vino koje „najviše vredi” za dati novac.

Velika rodnost sorte nije doprinela njenoj reputaciji u pogledu kakvoće. Kao dominanta među belim sortama, osnova je za stotine „jednostavnih”, pa i manje jednostavnih, svakodnevnih vina, pa je svrstavana u „skromne” sorte.

Uskraćivanjem njene prevelike rodnosti, izborom potesa za sadnju, primenom novih tehnologija i drugim merama, „ružno pače transformiše se u princa” kažu grčki stručnjaci. 

Moderna visokokvalitetna vina roditisa imaju čiste, citrusne i tropske note, a u zavisnosti od regiona i mineralne arome, blago do srednje telo i osvežavajuću kiselost, što im sve daje „evropski” ukus i svestranost.

Uprkos svojoj vinogradarskoj dominaciji i dugovečnosti, roditis je, pokazalo se, jedna od najneistraženijih grčkih sorti, ali i snažan dokaz potencijala modernih grčkih vina, na svakom nivou.

Roditis je zastupljen u mnogim oblastima širom Grčke, ali najbolji primerci su planinski vinogradi Egijalije i Kijata, sa severnom orijentacijom. Na padinama Egijalije nalaze se najimpresivniji vinogradi Ahaje.

Vinogradi koji se priznaju među najlepšim u Grčkoj, prostiru se na blagim severnim padinama i primaju hladne morske vetrove Korintskog zaliva, koji štite čokote od letnjih vrućina. Nalaze se na nadmorskoj visini od 500 do 1.000 metara, na aluvijalnim zemljištima sa dobrim nagibom i drenažom. 

Više od 950 hektara, ili 90 posto vinograda planinske Egijalije, zasađeno je sortom roditis.
Moderni roditis, kako reče Jelena Petrović, danas se uglavnom gaji u planinskim vinogradima. Voćnog je ukusa, sa aromama citrusa i tropskog voća i često se kombinuje sa drugim sortama kao što su: atiri, asirtiko, savatiano, moskofilero i malaguzija, da bi se dobila moderna kompleksna vina.

Roditis, tako, od masovne sorte postaje ambasador modernog grčkog vinarstva. Simbol tranzicije Grčke od kvantiteta ka kvalitetu i autentičnosti. Poznata kao „kameleonska sorta”, jer menja stil i karakter zavisno od teroara i vinifikacije, sorta koja je u prošlosti davala „obična” vina, danas se poredi s najboljim vinskim sortama sveta, ako potiče iz planinskih vinograda. Da bi nas uverila u to Jelena Petrović nam je, uz birane mediteranske zalogaje ponudila rashlađeni roditis, kupažiran sa 20 posto malaguzije.

Nismo imali primedbe.