VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Enološka istorija u boci

Pored vrhunskih vina u njemu vas čeka istorija o našem vinogradarstvu i vinarstvu koja tako uverljivo svedoči o znamenitim ljudima koji su doprineli opštem napretku i dobrobiti svoga kraja i naroda. Zadužbinarstvo na našim nacionalnim prostorima postoji vekovima. Među njima je i Zadužbina kralja Petra I Karađorđevića, koju je on utemeljio svojim testamentom iz 1914. godine. Ona je posle Drugog svetskog rata konfiskovana 1947. godine. Od 1993. godine ona vodi spor o vraćanju celokupne imovine koja joj je oduzeta na osnovu lažnih izjava pojedinih rukovodećih ljudi i nezakonito uknjižene u zemljišne knjige kao opštedruštveno dobro. Čekanje na kraj višegodišnjeg spora o celovitom vraćanju usporilo je njenu obnovu. Prednost je zato data muzejskoj obnovi. Podrum izgrađen 1931. godine, ubrajan je tada među najsavremenije u Evropi. U njemu i vinogradima oko njega, začeta je i naša vinska kultura, koja je značajno doprinela tadašnjem napretku vinogradarstva i vinarstva. Obnovljeni podrum zato danas podseća na muzej visoke vinske kulture, za sada jedinstven u Srbiji.

Već na ulaznoj kapiji čekaju vas dva gorostasna čokota, jedina iz 1931. Posetioci podruma zadržavaju se (uz obavezno slikanje), pored buradi poklonjenih kralju Aleksandru i kraljici Mariji za njihovo venčanje 1. juna 1922. godine. Radi se o tri bureta koja su na Oplenac doneta od tri naroda: Srba, Hrvata i Slovenaca. Na svakom buretu su izrezbarene, još čitljive, svečane poruke. Srbi su u tvrdu hrastovinu urezali stih himne „Bože pravde, ti što spase od propasti dosad nas”. Hrvati su ga ukrasili rečima: „Lijepa naša domovino, oj, junačka zemljo mila”, a Slovenci su urezali: „Naprej zastave slave, na boj junaška kri”...

Na velikom ardovu u blizini mladenačkih poklona, zapremine 3.200 litara, zastaju gosti i čitaju rezbariju s pravopisnom greškom i teškim rečima: „Koji ne zna da treba rujno vince piti, nije čovek već je izrod, tog će zemlja kleti!” Potpis darodavca su tri velika slova „PDJ” i godina „1909”. Iza potpisa darodavca na ovom velikom, lepo izrezanom velikom ardovu, krije se Petar D. Jokić, potomak znamenitih ljudi iz Topole. Darovao ga je kao uspomenu na svoje pretke - Petra Jokića, jednog od najslavnijih junaka Prvog srpskog ustanka, Karađorđevog pobratima i buljubaše nad njegovim izabranim momcima, i Andrije Jokića, jeseničkog kneza, ubijenog mučki 1825. godine po nalogu kneza Miloša. To bure drži se kao jedna od najvećih retkosti na Oplencu, jedino je ono sačuvano iz vremena kralja Petra I, iz 1909. godine.

Kada sam pre dvadesetak godina s kolegom Ljubom Vukmanovićem prvi put postio podrum zastali smo ispred jedne male prostorije s visokim vratima od ne tako guste žičane mreže, kojoj se videla polica prepuna položenih boca prekrivenih finom svetlotamnom podrumskom plesni. Vodič Rada Paunić je bila brža od nas: „Ovo je sve što je sačuvano od bogate kraljevske vinske arhive iz tridesetih godina prošlog veka”. U priči koja je dalje sledila saznali smo da je iz svake berbe od 1931. do 1941. godine u vinoteku Zadužbine ostavljen veliki broj boca najboljih vina - trijumf, oplenka, žilavka, rizling. Posebno je obeleženo „100 flaša vina koja se nikada neće prodavati, već ostaviti za istoriju”, kako piše u starim sačuvanim spisima. I tako svake naredne berbe. Te boce za istoriju ostavljane su potomstvu da ono izuči kakvo će to vino biti posle mnogo decenija. Arhivska vina su otvarana samo izuzetno - za kraljeve goste ili su poklanjane pojedinim dvorovima u Evropi. 

Ostaci nekada raskošne vinoteke sada su pod najstrožom zaštitom: čuvaju se kao dragulj oplenačkog vinogorja i podruma. U dokumentima je zapisano da je tu bilo i 2.200 flaša vina koje se nikad neće prodati već ostati za istoriju. „One su tu ispred nas”, govorila nam je s ponosom vodič Rada Paunić. Preživele su nemačku okupaciju zahvaljujući velikoj tajni podrumara Dragoslava Filipovića. Naslagao ih je u jedno nauočljivom neugledno bure i maskirao i ono nije otkriveno do kraja rata. Sreća je da su u poljoprivrednom kombinatu, koji je posle nacionalizacije Zadužbine 1947. zaposeo njeno imanje, zadržani pojedini raniji vinogradari podrumari. Njima pripada zasluga što je u vinoteci zatačeno 320 buteljki vina. One su danas najstarije u Srbiji i spadaju u riznicu njene vinske kulture. Imaju svoju istoriji, a nemaju cenu, kako se i želelo, kad je vinoteka začeta pre bezmalo stotinu godina. 

Posledice rata ipak su vidljive. Prvi upravnik i obnovitelj Zadužbine Miladin Gavrilović skrenuo nam je pažnju na bure iz Ptuja, koje je vinska kuća iz tog slovenačkog grada darovala Zadužbini. Za ožiljke vidljive na buretu reče da su iz dana oslobođenja Topole, 12. oktobra 1944. Veselje i radost kojim je narod dočekao oslobodioce stiglo je i u podrum kraljeve zadužbine. Ruski vojnik koji nije uspeo da otovori čep bureta iz Ptuja, ili mu se žurilo, u hrastove duge bureta ispalio je rafal iz automata. Vino je poteklo iz dve rupe, vidljive i danas. Te jeseni i zime vino je točeno u izobilju. Iz podruma Zadužbine do 10. februara 1945, kako je ostalo zapisano, istočeno je 37.000 litara vina i 240 llitara rakije. Sve to uknjiženo je u spisak ratne štete.