VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Koreni kraljeve zadužbine

Sabirajući svoju istoriju i imovinu: šta je i kakva je ona bila dok je trajala tokom 19. veka - do kraja Drugog svetskog rata, njen upravnik Miladin Gavrilović, koji je svojih najboljih dvadeset godina posvetio jedinom cilju - povratku Zadužbine u život, setio se čokota vinove loze koji u Zadužbini ima duboki, istorijski koren. 

Čokot na Oplencu traje još od vremena Rimljana, što lepo potvrđuje i naziv sela Vinče - ono je u prošlosti zvano Vincea. A oplenački vinogradi Karađorđevića traju duže od dva veka. Lozu je prvi zasadio Karađorđe (1762 - 1817). Budući vožd prvog srpskog ustanka 1804, nastanio se u Topoli pod Oplencem kad je ona imala tek dvadesetak domova. Imao je veliko, uredno imanje: vinograd, voćnjak, kačaru, podrum. 

Držao je i blago: 3.000 ovaca, 300 svinja, 17 goveda, 16 konja. Posle njegovog mučkog ubistva, po nalogu Miloša Obrenovića, imanje prvog vladara Srbije i rodonačelnika dinastije Karađorđevića je devastirano, rastureno. 

Imanje na Oplencu je obnovio i proširio njegov sin, knez Aleksandar (1806 - 1885). Podigao je pet vinograda, tri podruma, četiri voćnjaka, kačaru, rakidžinicu... A posle povratka Obrenovića na vlast, knežev imetak je rasprodat. 

Začetnik nove i najveće obnove na Oplencu je kralj Petar Prvi (1884 - 1921). Živeo je u inostranstvu čitavih 45 godina. Na presto Srbije se vratio ubistvom  kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage Mašin 1903. u Beogradu. Već u julu posetio je Topolu i Oplenac, postojbinu svojih predaka. 

Želeo je, kako mi je svojevremeno pričao Miladin Gavrilović, da zasnuje novo imanje, preteču svoje Zadužbine. Prvo je izabrao mesto za gradnju crkve Svetog Đorđa na vrhu Malog Oplenca, brda na čijoj sunčanoj padini će podići vinograd. Za zadužbinsko imanje kralj Petar Prvi kupovao je zemlju od mnogih domaćina u Topoli i u okolnim selima. 

U želji da ima zaokruženu celinu, za otkup zemlje koja mu je odgovarala nudio je i odmah isplaćivao i mnogo više od njene cene. Činio je to, naravno, da bi u budućnosti s domaćinima imao i negovao dobro susedstvo.

Zadužbinsko imanje je proširio i unapredio kralj Aleksandar (1888 - 1934). Radio je to s ljubavlju, kao dug prema svom ocu kralju Petru Prvom. Odlučio je da podigne moderni vinograd, s najboljim vinskim sortama vinove loze, našim, balkanskim i svetskim. 

I da izgradi podrum u kome će se grožđe prerađivati u vino po najsavremenijim tehnologijama koje se primenjuju u Evropi, za dobijanje vrhunskih vina. I, početkom dvadesetih godina odobren mu je zajam od 230.000 dinara za otkup i uređenje zemljišta i kupnju loznih kalemova, u zemlji i svetu.

Priča o otkupu zemlje za kraljev vinograd zanimljiva je jer govori na svoj način o razvoju našeg agrara, posebno vinogradarenja, o mentalitetu našeg seljaka, posebno o monarhističkom načinu vladanja, koji nije bio baš onakav kako su nas učili, u znaku tiranije i bespravlja. Sledi priča koju mi je ispričao Miladin Gavrilović. 

Njive za kraljev vinograd već su bile gotovo sve otkupljene i isplaćene, jedino se seljak Radisav Jovanović iz Božurnje pod Oplencom protivio prodaji svoje oranice. Bila je veličine samo sedam i po ari, koja se, kao privatna oaza, našla u samoj sredini kraljevog imanja. 

Sva nastojanja uprave Zadužbine da nagovori Radisava da je proda bila su bezuspešna. Nudili su mu čak i trostruko veću cenu ali on je nije prihvatio. Na Oplencu se pročulo da će sam kralj pokušati da se dogovori s upornim seljakom, nakon čega je brzo razglašeno da od kupovine nema ništa.  

Kralj je pozvao Radisava na Oplenac, lepo ga dočekao, priredio mu i ručak. Kad je na red došla reč o onoj njivi, Radisav je hladno rekao: „Vaše Veličanstvo, ne bih da prodam tu parcelu. Ne bih nikako!” Iznenađen odlučnošću svoga gosta, kralj je predložio: „Platiću vam za nju koliko god tražite!” Ni takva kraljeva ponuda nije prihvaćena - Radisav je bio neumoljiv. 

„Ne mogu da je prodam. Jedino s tom njivom mogu da imam kralja za suseda - za sinoraša, kako se to kaže u narodu! I ne samo to, nego ću morati da imam i prolaz preko zadužbinskog imanja do te moje parcele!” 

I ostalo je na tome kako je Radisav rekao: nije kralju prodao njivu. Prestiž i privilegija da s kraljem deli među, da budu sinoraši, za njega nije imao cenu. Njegova volja je poštovana, nije ni pokušavano da se nekim prisilnim administrativnim merama njegova njiva privede kraljevom imanju. 

Tako je bilo i ostalo sve do posle Drugog svetskog rata, kada je Zadužbina konfiskovana, a njeno imanje postalo državno poljoprivredno dobro. Nova vlast se nije obraćala Radisavu. Njegovih sedam i po ari njive priključeno je bivšem zadužbinskom vinogradu.

Godine 1928. na Oplencu je, nastavlja dalje gospodin Gavrilović, zasađeno 31.000 loznih kalemova domaćih sorti - prokupac, žilavka, skadarka, plovdina. U inostranstvu je kupljeno 40.000 - sovinjon, semijon, rizling italijanski i rizling rajnski, muskat hamburg, game, burgundac beli i crveni. 

Tridesetih godina u vinogradu veličine 37 hektara bilo je 157.000 čokota, a među njima 124.000 sorti za vrhunska vina, stranih i domaćih. Stalno širenje kraljevog vinograda davalo je berbu veću nego što je stari podrum na Oplencu mogao da preradi i Zadužbina postaje član Venčačke vinogradarske zadruge u selu Banja, osnovane još 1903. godine, kao prva te vrste u Srbiji. 

U njenom modernom podrumu zadužbina nalazi rešenje za preradu svojih viškova grožđa. Saradnja je bila kratkog veka. Zbog nesuglasica, Zadužbina odlučuje da gradi svoj novi podrum. 
(Nastavlja se)