VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Sovinjon sa Oplenca

Fotografijama iz života u izgnanstvu i po povratku u Srbiju prikazani su najvažniji događaji od detinjstva, preko školovanja, bogate karijere do ličnih predmeta koji svedoče o skromnosti i humanosti princa Tomislava. Izložbu je otvorio njegov najmlađi sin princ Mihailo koji sa suprugom Ljubicom i ćerkama Natalijom i Isidorom živi u Topoli. 

Princ Tomislav (Beograd, 19. januar 1928 - Topola, 12. jul 2000) drugi je sin kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića i kraljice Marije i brat poslednjeg jugoslovenskog kralja, Petra Drugog Karađorđevića. Princ Tomislav je prvi član kraljevske porodice koji se trajno vratio u Srbiju početkom 1992. Nastanio se u Zadužbini kralja Petra Prvog Karađorđevića na Oplencu.

Zaostavština Karađorđevića u Topoli i na Oplencu, gde ona traje, sa oca na sina više od dvesta godina, sa dužim prekidima zbog smene na prestolu između njih i Obrenovića danas privlači goste iz zemlje i sveta. Posebno nas koji volimo grožđe i vino. 

Tamo su imanja sa vinogradima imali: Karađorđe, knez Aleksandar, kralj Petar I je, testamentom iz 1914. osnovao na Oplencu svoju Zadužbinu, a nju je proširio i unapredio njegov sin, kralj Aleksandar. I Zadužbina je trajala sve do 1947. godine kada je odlukom vlade konfiskovana njena celokupna imovina. 

A bila je ogromna: 141 hektar (park na 83, vinograd na 37, voćnjaci na 13 hektara), oko 30 građevina, a među njima je najvažnija crkva sv. Đorđa, u čijoj kripti su sahranjeni članovi kraljevske kuće Karađorđevića. Nova vlast je uzela kuću kralja Petra I, sve rezidencijalne vile vladarske porodice, hotel, bolnicu, kasarnu, veliki vinski podrum, električnu centralu... 

Imanje Zadužbine pretvoreno je u državno poljoprivredno dobro. Oko pola veka je tavorilo, građevine su oronule, vinogradi propali, podrum presušio. Zadužbina je obnovljena tek 1992. kad je deo imanja vraćena na korišćenje i, otpočeo dugogodišnji spor oko vraćanja celokupne imovine. 

Kako mi je u jednom, od brojnih susreta i razgovora, rekao njen upravnik Miladin Gavrilović, Zadužbina je postala samostalna i nezavisna ustanova. Istakao je da je ona jedini muzej u Srbiji koji sam sebe izdržava. Pohvalio se da je ona već tada imala više od stotinu hiljada posetilaca, što je mnogim galerijama i muzejima na budžetu nedostižno.

Miladinov gost bio sam i u jesen 2007. godine, na berbi grožđa, prvoj u okrilju Zadužbine od njene konfiskacije 1947. godine, u vinogradu podignutom posle rata sortom sovinjona belog. Grožđe je prerađeno u vino u vlastitom podrumu na Oplencu, posle 60 godina. Ta berba ispraćena je sa velikom radošću, u znaku povratka vinarije i ostala je zapamćena kao lepa stranica nove istorije na Oplencu.

Sovinjonu belom nije slučajno pripala čast da bude prvo vino Zadužbine. Upravnik Miladin Gavrilović objašnjava: 
- Sovinjon je u kraljevom vinogradu zasađen još davne 1928. godine. Bio je ponos Zadužbine već od njenih prvih berbi. Tridesetih godina prošlog veka vinogradi i podrum na Oplencu ubrajani su u najsavremenije u ovom delu Evrope. 

Podrum je građen po projektu firme u Štutgartu „za ugled ali bez nepotrebnog luksuza”, kako je to od arhitekte zahtevao upravnik Dvora u Beogradu. Dugačak je 45 i širok 15,5 metara, ima prizemlje i dva sprata u zemlji, betonske cisterne obložene staklom za 40 vagona vina, a u zidove je ugrađeno 15 vagona cigala firme Konrada Pincea u Inđiji. 

Presa je kupljena u Lionu, filteri u Beču, sto buradi sa po 4.000 litara, od slavonskog hrasta, u Đurđenovcu. U izboru sorti prihvaćeno je ono što je najbolje u Evropi a godi mu oplenačka zemlja i sunce. Među njima sovinjon beli bio je najsjajnija zvezda „kralj vina i vino kraljeva”.

Potvrdilo se to i u pomenutoj berbi, prvoj posle vraćanja vinograda i podruma Zadužbini. Sovinjon iz berbe 2007. zasjao je punim sjajem na Međunarodnom poljoprivrednom sajmu u Novom Sadu 2008.  - proglašen je za šampiona belih vina. Niko sretniji od Miladina Gavrilovića. Njegov dvadesetogodišnji trud, posvećen povratku Zadužbine u život, nagrađen je najvišim priznanjem žirija na ocenjivanju naših najboljih vina. 

Zadužbina dobija novi podstrek za širenje vinove loze. Za nekoliko godina podignuti su na 11 hektara: uz sovinjon beli tu su i burgundac beli i crni, šardone, kaberne sovinjon. Sorte, koje su i krajem dvadesetih prošlog veka prvi put donete na Oplenac, na čijim sunčanim padinama su se pokazale kao u rodnoj Francuskoj.

Prve boce sovinjona koje su označile njegov povratak na Oplenac - bio je i prvi dinar sa zemlje zadužnice posle 1947. Napunio je 20.000 buteljki od kojih je 5.000 odvojeno za novootvorenu vinoteku, a sve ostale za prodaju, prvenstveno u podrumu na Oplencu. One će, kako se očekivalo, završiti kao arhivsko vino. 

Kupuju ga kao unikat, kolekcionari, ljubitelji vina koji ga čuvaju kao uspomenu ili poklanjaju kao retkost, s lepom pričom.  Zadužbina je još u začetku 1931. izdvojila prve boce za njenu vinoteku od kojih su neke, pravim čudom, sačuvane do danas. 
(Nastaviće se)