VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Peščara se osilila

Uz prve ispijene čaše kuju se planovi za njeno dalje širenje. Prazneći ih čuje se čuđenje šta se do sada čekalo, zašto ona mnogo ranije nije našla svoje mesto na pesku ovoga kraja. Da podsetim, sila je u rodu sa kevedinkom kraljicom peska, „koja je u brakovima s drugim lozama” izrodila mnoge potomke koji se danas šepure po srednjeevropskim vinogradima. Jedna od njih je i sila.

Rođena je u Institutu za vinogradarstvo i vinarstvo u Sremskim Karlovcima. Kreirao je dr Sima Lazić. Kevedinku, sortu velike biološke vrednosti, ukrstio je sa planetarno najpoznatijom belom  vinskom sortom - šardoneom. Sorti koja je u Bačkoj i Mađarskoj, na pesku između Dunava i Tise davala osrednja, „kočijaška vina”, veoma popularna i tražena, želeo je da da malo „plemenite krvi” plemkinje iz francuske Burgundije. 

Na kraju višegodišnjeg naučnog rada na ukrštanju i selekciji nekoliko stotina potomaka dva udaljena roditelja izdvojio je jednu kao kandidata za novu sortu.  O tome je trebalo da odluči posebna državna Komisija za priznavanje novih sorti, njenom proverom u praksi. Nažalost, veliki selekcionar Sima Lazić, iznenada je preminuo i nije dočekao taj veliki uspeh. 

Papirološki deo posla obavili su njegovi mlađi saradnici dr Vlada Kovač i dr Pero Cindriš. Novopriznatoj vinskoj sorti, u znak sećanja na svog starijeg kolegu, dali su ime od prvih slogova njegovog imena i prezimena - sila. Bilo je to 1988. godine. Logično je bilo da se ona zazeleni prvo u zavičaju njene majke „kraljice peska”. Sremci su, međutim bili brži.

Sila je danas vinska sorta koja se najbrže širi fruškogorskim vinogorjem. Bez ičije podrške i reklame. Ona se probija sama, isključivo samo svojom konzumacijom. Veoma je rodna, jedinstvena u svetu vina, kao pravo demokratsko piće, razumljivo i čitko, dostupno svakom. Mogu da nabrojim više od petnaestak vinogradara koji su prigrlili ovu povijušu. 

Poneki je imaju na pet, pa i deset hektara. Vino se popije u prvoj godini posle berbe, ne poznajem ni jednog vinara u čijoj buradi ona dočeka novi rod.
Da je rešena proizvodnja njenih loznih kalemova ne bi joj bilo kraja. Trgli su se i naši na severu Bačke, govori mi Dragan Miljković, poznati subotičko-palićki turistički znalac i publicista, dok se približavamo Ljutovu i Tavankutu. 

Idemo u posetu vinariji „Skenderović” u Ljutovu, vlasništvu porodice Marina Skenderovića. Na hektar i po sile, lane su imali probnu berbu i radujemo se susretu sa „prvim kučićima”. Dok prolazimo kroz Donji Tavankut, Miljkovič nastavlja: „Deda Grgo Skenderović (1903-1985) bio je ratar, koji je samo u centru današnjeg sela imao 71 jutro zemlje. 

Tamo gde je danas ambulanta bio je dedin vinograd, ledina je bio prostor koji danas zauzima igralište seoskog kluba. Ostalo su bile ekonomske zgrade, bašte i oranice. Posle Drugog svetskog rata ta imovina je konfiskovana za potrebe razvoja sela i porodica se preselila na salaš u Ljutovu. 

Gajile su se sorte kevedinka, kadarka i slanka. Tu nas dočekaju domaćin Marin i sin mu Nikola. Mladi, kršni, kao da su juče došli iz kršnih krajeva Dalmatinske zagore. I njihova ikavica mi je bliska i poznata.

Kad je preuzeo domaćinstvo Marin je odlučio da obnovi dedino vinogradarstvo i vinarstvo. Na izbor sorti presudno je bilo to da su stručnjaci Instituta u Sremskim Karlovcima na oglednom polju PD „Ljutovo” zasadili svoje novostvorene sorte pogodne za gajenje na peskovitim terenima subotičkog kraja. 

Slušao je savete stručnjaka i zasadio novostvorenu lizu na površini od jednog lanca, potom na još dva. I ona je postala njihova uzdanica. Međutim, ubrzo je pokazala svoje mane, neotpornost na sušu, bujnost, teškoće oko branja zbog sitnih uvučenih i nevidljivih grozdova i dr.

„Silu sam prvi put probao, na svojevremenim zimskim savetovanjima za vinogradare koji su organizovani u Sremskim Karlovcima”, kaže Marin. „Stručnjaci su me odvraćali od nje i preporučivali druge sorte. Bio sam uporan. Silu sam zasadio na manjoj površini i pratio sam je i kad sam se uverio da je bez mane zasadio sam je na 1,5 hektar. 

Pored nje imam još toliko i kevedinke i rizlinga rajnskog, lize na hektar (dva sam iskrčio) i probus na nešto manje od jednog hektara. Ukupno 7 hektara”.
Pred nama su dva bokala sile iz prošlogodišnje berbe. Jedna izrazito žuta, boje starog zlata, druga znatno bleđa. Prva je oksidisana, iz cisterne s plutajućim poklopcem, s kojim nešto nije bilo u redu. Druga, na ukusu mnogo bolja, u kome je još teško prepoznati sortu, što nije slučaj sa mirisom. 

Po njemu se prepoznaje sila, ali treba desetak minuta da se otvori u čaši. Reč je o prvoj berbi prvenca vinarije registrovane pre dve godine. Već za sledeću berbu porodica Skenderović kupila je vučni berač koji zamenjuje 40 berača. 

S njim će se grožđe brati u ranu zoru i hladno, u najkraćem roku prerađivati, kako se od velikog potencijala koja ova sorta nudi ništa ne bi izgubilo. I ovih letnjih dana loza ne pati zbog suše. Vinograd redovno dobija vodu sistemom navodnjavanja „kap po kap”. 

Sve su to uzdanice na koje Marin ozbiljno računa. A još više u snaju Katarinu koje je završila vinogradarsko-vinske studije i sina Nikolu, učenika srednje Hemijsko-tehnološke škole, smer vinogradar-vinar, u Subotici. Odslušao je i nekoliko semestara na Poljoprivrednom fakultetu.