VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Kratošija

Globalno zagrevanje čini svoje. Grožđe i vino nisu više kao nekada, promene se osećaju, naročito poslednjih 40 godina. Najviše u analitici: kiseline su osetno manje, a alkoholi porasli, što je uveliko promenilo vinsku sliku. To što je nekada karakterisalo priobalna, južna morska područja, danas se redovno događa i u kontinentalnim krajevima.

Kako se prilagoditi novim uslovima, pitanje je koje muči vinogradare celog sveta. U vinogradarskim zemljama, u kojima se drži do nauke, već godinama se traže odgovori kako vinogrdarsku proizvodnju prilagoditi opštem porastu srednje temperature vazduha i čestim vremenskim amplitudama. 

Na osnovu dosadašnjih ozbiljnih naučnih istraživanja u svetu da se zaključiti da neke sorte sve više gube na popularnosti i da šansu dobijaju neke stare, poslednjih pola veka napuštene i zaboravljene, kao i novostvorene, kreirane dugogodišnjim ukrštanjem i selekcijom. 

U Hrvatskoj, tako, na primer, marcelan, rođen u braku grenaža i kaberne sovinjona, dobija ulogu da „olakša” vina plavca malog na Pelješcu i dalmatinskim ostrvima, koja su gusta i moćna. U Slavoniji i Podunavlju vinari se okreću frankovki, koja može osvežiti bilo koji crnjak sa svojim viškom kiseline. Ko ne veruje u to ne mora da čeka rezultate višegodišnjih istraživanja, dovoljno je da prošeta u Donju Austriju, da se uveri u njen kvalitet uporedivši ga s najboljim bordovskim crnim vinima. 
O našim iskustvima, nema šta da se kaže, jer se kod nas još uvek samo konstatuje da klimatske promene postoje. Dilema je da li ih sprečiti ili im se prilagoditi. 

U Maloj gostioni, na Paliću, pre nekoliko dana razgovarao sam s Draganom Miljkovićem i njegovim vitezovima vina. Primećeno je da u ovoj kolumni nikada nije bilo reči o kratošiji. „Opravdao” sam se time da ona ne „stanuje” u našim vinogorjima. Posvećujem joj ovu kolumnu jer se uklapa i u temu o globalnom zagrevanju i grožđu i vinu.

Prema mnogim literaturnim podacima kratošija je autohtona crnogorska sorta, nastala ranije i uvedena u kulturu gajenja mnogo pre vranca. Po obeležjima i osobinama, ona pripada crnomorskoj ekološkoj  geografskoj grupi sorata, podgrupi balcanica. Gaji se od davnina u Crnoj Gori, i spada u grupu preporučenih za kvalitetna i vrhunska vina. 

U Staroj Crnoj Gori bila je najrasprostranjenija sorta vinove loze - dominirala je u svim starim nekalemljenim vinogradima u okolini Podgorice, Danilovgrada i na Crnogorskom primorju. U vinogradima društvenog vlasništva bila je 60-ih godina prošlog veka zastupljena približno kao vranac.

O kratošiji kao sorti najviše sam saznao od dr Vesne Maraš, koja je početkom ovog veka bila viši stručni saradnik u oblasti vinogradarstva u Sektoru za razvoj podgoričke kompanije „Plantaže”. Kao i sve stare sorte kratošija je pokazala heterogenost u ispoljavanju svojih osobina. Heterogenost je dovela do njene degradacije i do pojave niza varijeteta - biotipova uočljivih razlika. To je uslovilo njenu sve manju zastupljenost u vinogradima. 

Vranac, pak, sa biološki stabilnim morfološkim odlikama doživeo je ekspanziju i postao glavna sorta za crna vina, ne samo u Crnoj Gori nego i u susedstvima (Hercegovini,  Makedoniji, Dalmaciji). A heterogena kratošija sa više varijeteta, koji nisu dovoljno proučeni bila je sve ređa u vinogradima. 

Proučavajući kratošiju, dr Vesna Maraš je obuhvatila 17 varijeteta - biotipova koji se u vinogradarskim krajevima Crne Gore mogu naći pod različitim nazivima: sinonimima. Grupisala ih je u tri osnovna varijeteta: velja kratošija, srednja kratošija i kratošija za dubljim urezima. Višegodišnjim proučavanjem izdvojeni su najbolji čokoti koji su umnoženi i posađeni na Oglednom dobru Biološkog instituta u Podgorici. 

Po mnogim autorima u kombinaciji kratošije sa vrancem proizvode se kvalitetna i visokokvalitetna vina. U njemu se ove sorte izvanredno dopunjuju: kratošija redovno ima više kiseline u grožđu (nekada i šećera), a vranac je bogatiji u bojenim materijama. 

U saradnji sa italijanskim partnerima, kaže dr Vesna Maraš, plantaže su uradile genetičku identifikaciju autohtonih i crnogorskih sorti vinove loze. Analiza profila DNA pokazale su, da od svih sorti koje su važile kao autohtone i tako se vodile u literaturi (vranac, kratošija, krstač, žižak, muškaćela i trojka), autohtonost imaju samo vranac, krstač i žižak. Dokazano je da kratošija ima identičan genetski profil kao zinfandel u Kaliforniji, primitivno u Italiji i crljenak kaštelanski u Hrvatskoj.

Identifikacija „naše” kratošije, zaključuje dr Vesna Maraš, svakako doprinosi njenoj većoj popularnosti ne samo u Crnoj Gori već i šire. Pored kupaže sa vinima vranca, ona će ubuduće biti sve zastupljenija i poželjnija isto tako i u kupažama sa introdukovanim crnim vinskim sortama iz Evrope.