ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Кратошија

Глобално загревање чини своје. Грожђе и вино нису више као некада, промене се осећају, нарочито последњих 40 година. Највише у аналитици: киселине су осетно мање, а алкохоли порасли, што је увелико променило винску слику. То што је некада карактерисало приобална, јужна морска подручја, данас се редовно догађа и у континенталним крајевима.

Како се прилагодити новим условима, питање је које мучи виноградаре целог света. У виноградарским земљама, у којима се држи до науке, већ годинама се траже одговори како виногрдарску производњу прилагодити општем порасту средње температуре ваздуха и честим временским амплитудама. 

На основу досадашњих озбиљних научних истраживања у свету да се закључити да неке сорте све више губе на популарности и да шансу добијају неке старе, последњих пола века напуштене и заборављене, као и новостворене, креиране дугогодишњим укрштањем и селекцијом. 

У Хрватској, тако, на пример, марцелан, рођен у браку гренажа и каберне совињона, добија улогу да „олакша” вина плавца малог на Пељешцу и далматинским острвима, која су густа и моћна. У Славонији и Подунављу винари се окрећу франковки, која може освежити било који црњак са својим вишком киселине. Ко не верује у то не мора да чека резултате вишегодишњих истраживања, довољно је да прошета у Доњу Аустрију, да се увери у њен квалитет упоредивши га с најбољим бордовским црним винима. 
О нашим искуствима, нема шта да се каже, јер се код нас још увек само констатује да климатске промене постоје. Дилема је да ли их спречити или им се прилагодити. 

У Малој гостиони, на Палићу, пре неколико дана разговарао сам с Драганом Миљковићем и његовим витезовима вина. Примећено је да у овој колумни никада није било речи о кратошији. „Оправдао” сам се тиме да она не „станује” у нашим виногорјима. Посвећујем јој ову колумну јер се уклапа и у тему о глобалном загревању и грожђу и вину.

Према многим литературним подацима кратошија је аутохтона црногорска сорта, настала раније и уведена у културу гајења много пре вранца. По обележјима и особинама, она припада црноморској еколошкој  географској групи сората, подгрупи balcanica. Гаји се од давнина у Црној Гори, и спада у групу препоручених за квалитетна и врхунска вина. 

У Старој Црној Гори била је најраспрострањенија сорта винове лозе - доминирала је у свим старим некалемљеним виноградима у околини Подгорице, Даниловграда и на Црногорском приморју. У виноградима друштвеног власништва била је 60-их година прошлог века заступљена приближно као вранац.

О кратошији као сорти највише сам сазнао од др Весне Мараш, која је почетком овог века била виши стручни сарадник у области виноградарства у Сектору за развој подгоричке компаније „Плантаже”. Као и све старе сорте кратошија је показала хетерогеност у испољавању својих особина. Хетерогеност је довела до њене деградације и до појаве низа варијетета - биотипова уочљивих разлика. То је условило њену све мању заступљеност у виноградима. 

Вранац, пак, са биолошки стабилним морфолошким одликама доживео је експанзију и постао главна сорта за црна вина, не само у Црној Гори него и у суседствима (Херцеговини,  Македонији, Далмацији). А хетерогена кратошија са више варијетета, који нису довољно проучени била је све ређа у виноградима. 

Проучавајући кратошију, др Весна Мараш је обухватила 17 варијетета - биотипова који се у виноградарским крајевима Црне Горе могу наћи под различитим називима: синонимима. Груписала их је у три основна варијетета: веља кратошија, средња кратошија и кратошија за дубљим урезима. Вишегодишњим проучавањем издвојени су најбољи чокоти који су умножени и посађени на Огледном добру Биолошког института у Подгорици. 

По многим ауторима у комбинацији кратошије са вранцем производе се квалитетна и висококвалитетна вина. У њему се ове сорте изванредно допуњују: кратошија редовно има више киселине у грожђу (некада и шећера), а вранац је богатији у бојеним материјама. 

У сарадњи са италијанским партнерима, каже др Весна Мараш, плантаже су урадиле генетичку идентификацију аутохтоних и црногорских сорти винове лозе. Анализа профила DNA показале су, да од свих сорти које су важиле као аутохтоне и тако се водиле у литератури (вранац, кратошија, крстач, жижак, мушкаћела и тројка), аутохтоност имају само вранац, крстач и жижак. Доказано је да кратошија има идентичан генетски профил као зинфандел у Калифорнији, примитивно у Италији и црљенак каштелански у Хрватској.

Идентификација „наше” кратошије, закључује др Весна Мараш, свакако доприноси њеној већој популарности не само у Црној Гори већ и шире. Поред купаже са винима вранца, она ће убудуће бити све заступљенија и пожељнија исто тако и у купажама са интродукованим црним винским сортама из Европе.