ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Пешчара се осилила

Уз прве испијене чаше кују се планови за њено даље ширење. Празнећи их чује се чуђење шта се до сада чекало, зашто она много раније није нашла своје место на песку овога краја. Да подсетим, сила је у роду са кевединком краљицом песка, „која је у браковима с другим лозама” изродила многе потомке који се данас шепуре по средњеевропским виноградима. Једна од њих је и сила.

Рођена је у Институту за виноградарство и винарство у Сремским Карловцима. Креирао је др Сима Лазић. Кевединку, сорту велике биолошке вредности, укрстио је са планетарно најпознатијом белом  винском сортом - шардонеом. Сорти која је у Бачкој и Мађарској, на песку између Дунава и Тисе давала осредња, „кочијашка вина”, веома популарна и тражена, желео је да да мало „племените крви” племкиње из француске Бургундије. 

На крају вишегодишњег научног рада на укрштању и селекцији неколико стотина потомака два удаљена родитеља издвојио је једну као кандидата за нову сорту.  О томе је требало да одлучи посебна државна Комисија за признавање нових сорти, њеном провером у пракси. Нажалост, велики селекционар Сима Лазић, изненада је преминуо и није дочекао тај велики успех. 

Папиролошки део посла обавили су његови млађи сарадници др Влада Ковач и др Перо Циндриш. Новопризнатој винској сорти, у знак сећања на свог старијег колегу, дали су име од првих слогова његовог имена и презимена - сила. Било је то 1988. године. Логично је било да се она зазелени прво у завичају њене мајке „краљице песка”. Сремци су, међутим били бржи.

Сила је данас винска сорта која се најбрже шири фрушкогорским виногорјем. Без ичије подршке и рекламе. Она се пробија сама, искључиво само својом конзумацијом. Веома је родна, јединствена у свету вина, као право демократско пиће, разумљиво и читко, доступно сваком. Могу да набројим више од петнаестак виноградара који су пригрлили ову повијушу. 

Понеки је имају на пет, па и десет хектара. Вино се попије у првој години после бербе, не познајем ни једног винара у чијој буради она дочека нови род.
Да је решена производња њених лозних калемова не би јој било краја. Тргли су се и наши на северу Бачке, говори ми Драган Миљковић, познати суботичко-палићки туристички зналац и публициста, док се приближавамо Љутову и Таванкуту. 

Идемо у посету винарији „Скендеровић” у Љутову, власништву породице Марина Скендеровића. На хектар и по силе, лане су имали пробну бербу и радујемо се сусрету са „првим кучићима”. Док пролазимо кроз Доњи Таванкут, Миљкович наставља: „Деда Грго Скендеровић (1903-1985) био је ратар, који је само у центру данашњег села имао 71 јутро земље. 

Тамо где је данас амбуланта био је дедин виноград, ледина је био простор који данас заузима игралиште сеоског клуба. Остало су биле економске зграде, баште и оранице. После Другог светског рата та имовина је конфискована за потребе развоја села и породица се преселила на салаш у Љутову. 

Гајиле су се сорте кевединка, кадарка и сланка. Ту нас дочекају домаћин Марин и син му Никола. Млади, кршни, као да су јуче дошли из кршних крајева Далматинске загоре. И њихова икавица ми је блиска и позната.

Кад је преузео домаћинство Марин је одлучио да обнови дедино виноградарство и винарство. На избор сорти пресудно је било то да су стручњаци Института у Сремским Карловцима на огледном пољу ПД „Љутово” засадили своје новостворене сорте погодне за гајење на песковитим теренима суботичког краја. 

Слушао је савете стручњака и засадио новостворену лизу на површини од једног ланца, потом на још два. И она је постала њихова узданица. Међутим, убрзо је показала своје мане, неотпорност на сушу, бујност, тешкоће око брања због ситних увучених и невидљивих гроздова и др.

„Силу сам први пут пробао, на својевременим зимским саветовањима за виноградаре који су организовани у Сремским Карловцима”, каже Марин. „Стручњаци су ме одвраћали од ње и препоручивали друге сорте. Био сам упоран. Силу сам засадио на мањој површини и пратио сам је и кад сам се уверио да је без мане засадио сам је на 1,5 хектар. 

Поред ње имам још толико и кевединке и ризлинга рајнског, лизе на хектар (два сам искрчио) и пробус на нешто мање од једног хектара. Укупно 7 хектара”.
Пред нама су два бокала силе из прошлогодишње бербе. Једна изразито жута, боје старог злата, друга знатно блеђа. Прва је оксидисана, из цистерне с плутајућим поклопцем, с којим нешто није било у реду. Друга, на укусу много боља, у коме је још тешко препознати сорту, што није случај са мирисом. 

По њему се препознаје сила, али треба десетак минута да се отвори у чаши. Реч је о првој берби првенца винарије регистроване пре две године. Већ за следећу бербу породица Скендеровић купила је вучни берач који замењује 40 берача. 

С њим ће се грожђе брати у рану зору и хладно, у најкраћем року прерађивати, како се од великог потенцијала која ова сорта нуди ништа не би изгубило. И ових летњих дана лоза не пати због суше. Виноград редовно добија воду системом наводњавања „кап по кап”. 

Све су то узданице на које Марин озбиљно рачуна. А још више у снају Катарину које је завршила виноградарско-винске студије и сина Николу, ученика средње Хемијско-технолошке школе, смер виноградар-винар, у Суботици. Одслушао је и неколико семестара на Пољопривредном факултету.