ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Совињон са Опленца

Фотографијама из живота у изгнанству и по повратку у Србију приказани су најважнији догађаји од детињства, преко школовања, богате каријере до личних предмета који сведоче о скромности и хуманости принца Томислава. Изложбу је отворио његов најмлађи син принц Михаило који са супругом Љубицом и ћеркама Наталијом и Исидором живи у Тополи. 

Принц Томислав (Београд, 19. јануар 1928 - Топола, 12. јул 2000) други је син краља Александра Првог Карађорђевића и краљице Марије и брат последњег југословенског краља, Петра Другог Карађорђевића. Принц Томислав је први члан краљевске породице који се трајно вратио у Србију почетком 1992. Настанио се у Задужбини краља Петра Првог Карађорђевића на Опленцу.

Заоставштина Карађорђевића у Тополи и на Опленцу, где она траје, са оца на сина више од двеста година, са дужим прекидима због смене на престолу између њих и Обреновића данас привлачи госте из земље и света. Посебно нас који волимо грожђе и вино. 

Тамо су имања са виноградима имали: Карађорђе, кнез Александар, краљ Петар I је, тестаментом из 1914. основао на Опленцу своју Задужбину, а њу је проширио и унапредио његов син, краљ Александар. И Задужбина је трајала све до 1947. године када је одлуком владе конфискована њена целокупна имовина. 

А била је огромна: 141 хектар (парк на 83, виноград на 37, воћњаци на 13 хектара), око 30 грађевина, а међу њима је најважнија црква св. Ђорђа, у чијој крипти су сахрањени чланови краљевске куће Карађорђевића. Нова власт је узела кућу краља Петра I, све резиденцијалне виле владарске породице, хотел, болницу, касарну, велики вински подрум, електричну централу... 

Имање Задужбине претворено је у државно пољопривредно добро. Око пола века је таворило, грађевине су оронуле, виногради пропали, подрум пресушио. Задужбина је обновљена тек 1992. кад је део имања враћена на коришћење и, отпочео дугогодишњи спор око враћања целокупне имовине. 

Како ми је у једном, од бројних сусрета и разговора, рекао њен управник Миладин Гавриловић, Задужбина је постала самостална и независна установа. Истакао је да је она једини музеј у Србији који сам себе издржава. Похвалио се да је она већ тада имала више од стотину хиљада посетилаца, што је многим галеријама и музејима на буџету недостижно.

Миладинов гост био сам и у јесен 2007. године, на берби грожђа, првој у окриљу Задужбине од њене конфискације 1947. године, у винограду подигнутом после рата сортом совињона белог. Грожђе је прерађено у вино у властитом подруму на Опленцу, после 60 година. Та берба испраћена је са великом радошћу, у знаку повратка винарије и остала је запамћена као лепа страница нове историје на Опленцу.

Совињону белом није случајно припала част да буде прво вино Задужбине. Управник Миладин Гавриловић објашњава: 
- Совињон је у краљевом винограду засађен још давне 1928. године. Био је понос Задужбине већ од њених првих берби. Тридесетих година прошлог века виногради и подрум на Опленцу убрајани су у најсавременије у овом делу Европе. 

Подрум је грађен по пројекту фирме у Штутгарту „за углед али без непотребног луксуза”, како је то од архитекте захтевао управник Двора у Београду. Дугачак је 45 и широк 15,5 метара, има приземље и два спрата у земљи, бетонске цистерне обложене стаклом за 40 вагона вина, а у зидове је уграђено 15 вагона цигала фирме Конрада Пинцеа у Инђији. 

Преса је купљена у Лиону, филтери у Бечу, сто буради са по 4.000 литара, од славонског храста, у Ђурђеновцу. У избору сорти прихваћено је оно што је најбоље у Европи а годи му опленачка земља и сунце. Међу њима совињон бели био је најсјајнија звезда „краљ вина и вино краљева”.

Потврдило се то и у поменутој берби, првој после враћања винограда и подрума Задужбини. Совињон из бербе 2007. засјао је пуним сјајем на Међународном пољопривредном сајму у Новом Саду 2008.  - проглашен је за шампиона белих вина. Нико сретнији од Миладина Гавриловића. Његов двадесетогодишњи труд, посвећен повратку Задужбине у живот, награђен је највишим признањем жирија на оцењивању наших најбољих вина. 

Задужбина добија нови подстрек за ширење винове лозе. За неколико година подигнути су на 11 хектара: уз совињон бели ту су и бургундац бели и црни, шардоне, каберне совињон. Сорте, које су и крајем двадесетих прошлог века први пут донете на Опленац, на чијим сунчаним падинама су се показале као у родној Француској.

Прве боце совињона које су означиле његов повратак на Опленац - био је и први динар са земље задужнице после 1947. Напунио је 20.000 бутељки од којих је 5.000 одвојено за новоотворену винотеку, а све остале за продају, првенствено у подруму на Опленцу. Оне ће, како се очекивало, завршити као архивско вино. 

Купују га као уникат, колекционари, љубитељи вина који га чувају као успомену или поклањају као реткост, с лепом причом.  Задужбина је још у зачетку 1931. издвојила прве боце за њену винотеку од којих су неке, правим чудом, сачуване до данас. 
(Наставиће се)