VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Vina bez porekla

Sročen je u skladu sa zakonitošću Evropske unije i počeo je da se primenjuje 2013. godine. Sva mirna vina, a o njima je reč, podeljena su u dve kategorije: stona vina i vina sa geografskim poreklom. Stona su bez geografskog porekla, proizvedena od jedne ili više dozvoljenih sorti plemenite evropske loze Vinis vinifera, i sorti dobijenih njenim ukrštanjem sa drugim vrstama iz roda Vitis. To su vina najnižeg ranga.
 

U kategoriju sa geografskim poreklom svrstana su i regionalna, kvalitetna i vrhunska vina. Regionalna vina (u ranijoj kategorizaciji zvana stona vina sa geografskim poreklom) se proizvode od preporučenih sorti evropske loze i njenih međuvrsnih hibrida. Uslov je da su 85 posto iz istog vinogradarskog regiona (Vojvodina je jedan region) i da se prerada grožđa u vino obavlja u njemu.

Kvalitetno vino je sa kontrolisanim geografskim poreklom i kvalitetom, a vrhunsko, kao najviši rang, je sa kontrolisanim i garantovanim kvalitetom. Naglašavam, u njima nema međuvrsnih hibrida, što se često prećutkuje, zbog nekih njihovih nedostataka već su isključivo od grožđa plemenite Vitis vinifere.

Vrhunska vina su vlastela vinske heraldike... ali među njima ima i prinčeva kraljevske krvi, kao i malih markiza. Definisana su preciznim dekretima kojima se tačno navodi mesto porekla minimalne količine alkohola, maksimalni prinos po hektaru, sorte loze koje mogu da ih proizvedu, način orezivanja vinograda, uslovi komercijalizacije itd. 
I kvalitetna vina definisana su isto tako precizno, ali su nešto nižeg ranga.

I regionalna vina pripadaju ponudi kojoj se veruje, zna se odakle potiču, iz kog kraja, da sadrže minimalnu količinu alkohola, da potiču od određene sorte loze, maksimalnog prinosa, preciznih analitičkih normi u vezi sa kiselinama i sadržinom sumpor-dioksida i da su odobrena od određene državne komisije.

Sve ovo regulisano je posebnim pravilnikom koji je, kako je rečeno, stupio na snagu početkom 2013. godine. Njime je predviđeno da svaka kategorija bude označena evidencionim markicama: zelene boje za regionalno vino (G. I.), crvene za kvalitetno (K. P. K.) i ljubičaste za vrhunsko vino (K. G. P. K.).

Zaštita geografskog porekla vina svojevrsni je „pečat i garant” visokog kvaliteta i proverenog geografskog porekla, kojim je zakonodavac želeo da uvede red u vinarsku proizvodnju u Srbiji. Da bude od koristi i proizvođaču i potrošaču. Vinari se štite od nelojalne konkurencije i lažnog etiketiranja vina, a potrošaču jamči da će za svoj novac dobiti poštenu robu a ne neki falsifikat. 

Zahvaljujući institutu zaštićenog i kontrolisanog porekla, francuska vina od davnina postižu najveću cenu na svetu. I trendovi međunarodnog prometa vina već decenijama pokazuju da se kupci s više poverenja odnose prema zaštićenim vinima. I njihova potrošnja raste na štetu vina bez zaštite. Uprkos razlici u cenama.

Godine su prošle, evo već više od dvanaest, a na grlićima vina proizvedenih u Srbiji markice od tri moguće boje su prava retkost na našim bocama. U nekoliko velikih marketa i vinoteka tražio sam buteljku, pre svega s ljubičastom markicom, ali, uzalud. Nisam našao ni zelenu ni crvenu. 

Najtoplijeg dana u julu, uzalud sam izgubio silno vreme. Lepo sam se osećao u rashlađenim prodavnicama. Inventarišući sadržaje velikih rafova, uverio sam se da gde nama zakona, vlada haos i bezakonje. Našim vinima uvozna strana po cenama nisu ni do kolena. 

„Kako to tumačite?”, pita me jedan gospodin srednjih godina.
„Nema se, može se!”, odgovorio sam mu zagonetno. Nije me razumeo. Objasnio sam mu kasnije u susednom kafiću.
Rekao sam mu da je Srbija žedna. Da sa svojih nešto više od 6.000 hektara aktivnih vinograda proizvede jedva oko trećinu naših potreba za vinom. Više od 60 posto mora da uveze. 

A naš čovek želi naše vino. Na njemu je odnegovao i svoj ukus. A, traže ga i strani turisti. Žele da upoznaju „nešto naše”. Ilustrovao sam to i anegdotom koja mi se dogodila u Hvaru jednog leta. U gradu prepunom turista, ručao sam na obali, u centru mesta. Poznavao sam vlasnika i primetio sam da mu je hrana loša i preskupa. 

Odgovorio mi je, bez ljutnje: „Meni je dovoljno da mi gost dođe samo jednom. Vidi koliko ih je!” Tako rezonuju i naši vinari!
U Sremskim Karlovcima, jedan vinar mi je na pitanje zašto njegova vina nisu u sistemu geografske zaštite začuđeno odgovorio: „Pa, ja većinu svog vina prodam, ovde na kućnom pragu, u Sremu, pa zašto da idem u trošak i kupcima dokazujem da je vino sremsko”. Uzvratio sam, da sam u dane berbe u Sremu viđao silne hladnjače iz Moldavije, Rumunije i Severne Makedonije, pune grožđa, koja je verovatno „zalutalo i u sremske vinarije”.

O ovoj temi često prozborim i sa vlasnikom „Fruškogorskih vinograda”, u Banoštoru Gordanom Bašićem. On i brat mu Pavle vlasnici su najvećeg vinograda u Sremu od oko stotinu hektara. Kad želim da nekom poklonim buteljku vina odlučujem se za njihov grašac beli, možda nije najbolji ali je jedini koji, zavisno od berbe, stiče pravo na ljubičastu ili crvenu boju.

Kao prvi vinar Srema, Gordan Bašić, zalaže se da sremska vina budu vrednovana na pravi način, kako ne bi gubila na ugledu koji je stican vekovima.
Složili smo se da bi na nezaštićenim vinima, krupnim slovima trebalo da piše: „stona vina bez porekla”.