ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Вина без порекла

Срочен је у складу са законитошћу Европске уније и почео је да се примењује 2013. године. Сва мирна вина, а о њима је реч, подељена су у две категорије: стона вина и вина са географским пореклом. Стона су без географског порекла, произведена од једне или више дозвољених сорти племените европске лозе Vinis vinifera, и сорти добијених њеним укрштањем са другим врстама из рода Vitis. То су вина најнижег ранга.
 

У категорију са географским пореклом сврстана су и регионална, квалитетна и врхунска вина. Регионална вина (у ранијој категоризацији звана стона вина са географским пореклом) се производе од препоручених сорти европске лозе и њених међуврсних хибрида. Услов је да су 85 посто из истог виноградарског региона (Војводина је један регион) и да се прерада грожђа у вино обавља у њему.

Квалитетно вино је са контролисаним географским пореклом и квалитетом, а врхунско, као највиши ранг, је са контролисаним и гарантованим квалитетом. Наглашавам, у њима нема међуврсних хибрида, што се често прећуткује, због неких њихових недостатака већ су искључиво од грожђа племените Vitis vinifere.

Врхунска вина су властела винске хералдике... али међу њима има и принчева краљевске крви, као и малих маркиза. Дефинисана су прецизним декретима којима се тачно наводи место порекла минималне количине алкохола, максимални принос по хектару, сорте лозе које могу да их произведу, начин орезивања винограда, услови комерцијализације итд. 
И квалитетна вина дефинисана су исто тако прецизно, али су нешто нижег ранга.

И регионална вина припадају понуди којој се верује, зна се одакле потичу, из ког краја, да садрже минималну количину алкохола, да потичу од одређене сорте лозе, максималног приноса, прецизних аналитичких норми у вези са киселинама и садржином сумпор-диоксида и да су одобрена од одређене државне комисије.

Све ово регулисано је посебним правилником који је, како је речено, ступио на снагу почетком 2013. године. Њиме је предвиђено да свака категорија буде означена евиденционим маркицама: зелене боје за регионално вино (G. I.), црвене за квалитетно (K. P. K.) и љубичасте за врхунско вино (K. G. P. K.).

Заштита географског порекла вина својеврсни је „печат и гарант” високог квалитета и провереног географског порекла, којим је законодавац желео да уведе ред у винарску производњу у Србији. Да буде од користи и произвођачу и потрошачу. Винари се штите од нелојалне конкуренције и лажног етикетирања вина, а потрошачу јамчи да ће за свој новац добити поштену робу а не неки фалсификат. 

Захваљујући институту заштићеног и контролисаног порекла, француска вина од давнина постижу највећу цену на свету. И трендови међународног промета вина већ деценијама показују да се купци с више поверења односе према заштићеним винима. И њихова потрошња расте на штету вина без заштите. Упркос разлици у ценама.

Године су прошле, ево већ више од дванаест, а на грлићима вина произведених у Србији маркице од три могуће боје су права реткост на нашим боцама. У неколико великих маркета и винотека тражио сам бутељку, пре свега с љубичастом маркицом, али, узалуд. Нисам нашао ни зелену ни црвену. 

Најтоплијег дана у јулу, узалуд сам изгубио силно време. Лепо сам се осећао у расхлађеним продавницама. Инвентаришући садржаје великих рафова, уверио сам се да где нама закона, влада хаос и безакоње. Нашим винима увозна страна по ценама нису ни до колена. 

„Како то тумачите?”, пита ме један господин средњих година.
„Нема се, може се!”, одговорио сам му загонетно. Није ме разумео. Објаснио сам му касније у суседном кафићу.
Рекао сам му да је Србија жедна. Да са својих нешто више од 6.000 хектара активних винограда произведе једва око трећину наших потреба за вином. Више од 60 посто мора да увезе. 

А наш човек жели наше вино. На њему је однеговао и свој укус. А, траже га и страни туристи. Желе да упознају „нешто наше”. Илустровао сам то и анегдотом која ми се догодила у Хвару једног лета. У граду препуном туриста, ручао сам на обали, у центру места. Познавао сам власника и приметио сам да му је храна лоша и прескупа. 

Одговорио ми је, без љутње: „Мени је довољно да ми гост дође само једном. Види колико их је!” Тако резонују и наши винари!
У Сремским Карловцима, један винар ми је на питање зашто његова вина нису у систему географске заштите зачуђено одговорио: „Па, ја већину свог вина продам, овде на кућном прагу, у Срему, па зашто да идем у трошак и купцима доказујем да је вино сремско”. Узвратио сам, да сам у дане бербе у Срему виђао силне хладњаче из Молдавије, Румуније и Северне Македоније, пуне грожђа, која је вероватно „залутало и у сремске винарије”.

О овој теми често прозборим и са власником „Фрушкогорских винограда”, у Баноштору Горданом Башићем. Он и брат му Павле власници су највећег винограда у Срему од око стотину хектара. Кад желим да неком поклоним бутељку вина одлучујем се за њихов грашац бели, можда није најбољи али је једини који, зависно од бербе, стиче право на љубичасту или црвену боју.

Као први винар Срема, Гордан Башић, залаже се да сремска вина буду вреднована на прави начин, како не би губила на угледу који је стицан вековима.
Сложили смо се да би на незаштићеним винима, крупним словима требало да пише: „стона вина без порекла”.