ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Корени краљеве задужбине

Сабирајући своју историју и имовину: шта је и каква је она била док је трајала током 19. века - до краја Другог светског рата, њен управник Миладин Гавриловић, који је својих најбољих двадесет година посветио једином циљу - повратку Задужбине у живот, сетио се чокота винове лозе који у Задужбини има дубоки, историјски корен. 

Чокот на Опленцу траје још од времена Римљана, што лепо потврђује и назив села Винче - оно је у прошлости звано Vincea. А опленачки виногради Карађорђевића трају дуже од два века. Лозу је први засадио Карађорђе (1762 - 1817). Будући вожд првог српског устанка 1804, настанио се у Тополи под Опленцем кад је она имала тек двадесетак домова. Имао је велико, уредно имање: виноград, воћњак, качару, подрум. 

Држао је и благо: 3.000 оваца, 300 свиња, 17 говеда, 16 коња. После његовог мучког убиства, по налогу Милоша Обреновића, имање првог владара Србије и родоначелника династије Карађорђевића је девастирано, растурено. 

Имање на Опленцу је обновио и проширио његов син, кнез Александар (1806 - 1885). Подигао је пет винограда, три подрума, четири воћњака, качару, ракиџиницу... А после повратка Обреновића на власт, кнежев иметак је распродат. 

Зачетник нове и највеће обнове на Опленцу је краљ Петар Први (1884 - 1921). Живео је у иностранству читавих 45 година. На престо Србије се вратио убиством  краља Александра Обреновића и краљице Драге Машин 1903. у Београду. Већ у јулу посетио је Тополу и Опленац, постојбину својих предака. 

Желео је, како ми је својевремено причао Миладин Гавриловић, да заснује ново имање, претечу своје Задужбине. Прво је изабрао место за градњу цркве Светог Ђорђа на врху Малог Опленца, брда на чијој сунчаној падини ће подићи виноград. За задужбинско имање краљ Петар Први куповао је земљу од многих домаћина у Тополи и у околним селима. 

У жељи да има заокружену целину, за откуп земље која му је одговарала нудио је и одмах исплаћивао и много више од њене цене. Чинио је то, наравно, да би у будућности с домаћинима имао и неговао добро суседство.

Задужбинско имање је проширио и унапредио краљ Александар (1888 - 1934). Радио је то с љубављу, као дуг према свом оцу краљу Петру Првом. Одлучио је да подигне модерни виноград, с најбољим винским сортама винове лозе, нашим, балканским и светским. 

И да изгради подрум у коме ће се грожђе прерађивати у вино по најсавременијим технологијама које се примењују у Европи, за добијање врхунских вина. И, почетком двадесетих година одобрен му је зајам од 230.000 динара за откуп и уређење земљишта и купњу лозних калемова, у земљи и свету.

Прича о откупу земље за краљев виноград занимљива је јер говори на свој начин о развоју нашег аграра, посебно виноградарења, о менталитету нашег сељака, посебно о монархистичком начину владања, који није био баш онакав како су нас учили, у знаку тираније и бесправља. Следи прича коју ми је испричао Миладин Гавриловић. 

Њиве за краљев виноград већ су биле готово све откупљене и исплаћене, једино се сељак Радисав Јовановић из Божурње под Опленцом противио продаји своје оранице. Била је величине само седам и по ари, која се, као приватна оаза, нашла у самој средини краљевог имања. 

Сва настојања управе Задужбине да наговори Радисава да је прода била су безуспешна. Нудили су му чак и троструко већу цену али он је није прихватио. На Опленцу се прочуло да ће сам краљ покушати да се договори с упорним сељаком, након чега је брзо разглашено да од куповине нема ништа.  

Краљ је позвао Радисава на Опленац, лепо га дочекао, приредио му и ручак. Кад је на ред дошла реч о оној њиви, Радисав је хладно рекао: „Ваше Величанство, не бих да продам ту парцелу. Не бих никако!” Изненађен одлучношћу свога госта, краљ је предложио: „Платићу вам за њу колико год тражите!” Ни таква краљева понуда није прихваћена - Радисав је био неумољив. 

„Не могу да је продам. Једино с том њивом могу да имам краља за суседа - за синораша, како се то каже у народу! И не само то, него ћу морати да имам и пролаз преко задужбинског имања до те моје парцеле!” 

И остало је на томе како је Радисав рекао: није краљу продао њиву. Престиж и привилегија да с краљем дели међу, да буду синораши, за њега није имао цену. Његова воља је поштована, није ни покушавано да се неким присилним административним мерама његова њива приведе краљевом имању. 

Тако је било и остало све до после Другог светског рата, када је Задужбина конфискована, а њено имање постало државно пољопривредно добро. Нова власт се није обраћала Радисаву. Његових седам и по ари њиве прикључено је бившем задужбинском винограду.

Године 1928. на Опленцу је, наставља даље господин Гавриловић, засађено 31.000 лозних калемова домаћих сорти - прокупац, жилавка, скадарка, пловдина. У иностранству је купљено 40.000 - совињон, семијон, ризлинг италијански и ризлинг рајнски, мускат хамбург, гаме, бургундац бели и црвени. 

Тридесетих година у винограду величине 37 хектара било је 157.000 чокота, а међу њима 124.000 сорти за врхунска вина, страних и домаћих. Стално ширење краљевог винограда давало је бербу већу него што је стари подрум на Опленцу могао да преради и Задужбина постаје члан Венчачке виноградарске задруге у селу Бања, основане још 1903. године, као прва те врсте у Србији. 

У њеном модерном подруму задужбина налази решење за прераду својих вишкова грожђа. Сарадња је била кратког века. Због несугласица, Задужбина одлучује да гради свој нови подрум. 
(Наставља се)