ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Енолошка историја у боци

Поред врхунских вина у њему вас чека историја о нашем виноградарству и винарству која тако уверљиво сведочи о знаменитим људима који су допринели општем напретку и добробити свога краја и народа. Задужбинарство на нашим националним просторима постоји вековима. Међу њима је и Задужбина краља Петра I Карађорђевића, коју је он утемељио својим тестаментом из 1914. године. Она је после Другог светског рата конфискована 1947. године. Од 1993. године она води спор о враћању целокупне имовине која јој је одузета на основу лажних изјава појединих руководећих људи и незаконито укњижене у земљишне књиге као општедруштвено добро. Чекање на крај вишегодишњег спора о целовитом враћању успорило је њену обнову. Предност је зато дата музејској обнови. Подрум изграђен 1931. године, убрајан је тада међу најсавременије у Европи. У њему и виноградима око њега, зачета је и наша винска култура, која је значајно допринела тадашњем напретку виноградарства и винарства. Обновљени подрум зато данас подсећа на музеј високе винске културе, за сада јединствен у Србији.

Већ на улазној капији чекају вас два горостасна чокота, једина из 1931. Посетиоци подрума задржавају се (уз обавезно сликање), поред буради поклоњених краљу Александру и краљици Марији за њихово венчање 1. јуна 1922. године. Ради се о три бурета која су на Опленац донета од три народа: Срба, Хрвата и Словенаца. На сваком бурету су изрезбарене, још читљиве, свечане поруке. Срби су у тврду храстовину урезали стих химне „Боже правде, ти што спасе од пропасти досад нас”. Хрвати су га украсили речима: „Лијепа наша домовино, ој, јуначка земљо мила”, а Словенци су урезали: „Напреј заставе славе, на бој јунашка кри”...

На великом ардову у близини младеначких поклона, запремине 3.200 литара, застају гости и читају резбарију с правописном грешком и тешким речима: „Који не зна да треба рујно винце пити, није човек већ је изрод, тог ће земља клети!” Потпис дародавца су три велика слова „ПДЈ” и година „1909”. Иза потписа дародавца на овом великом, лепо изрезаном великом ардову, крије се Петар Д. Јокић, потомак знаменитих људи из Тополе. Даровао га је као успомену на своје претке - Петра Јокића, једног од најславнијих јунака Првог српског устанка, Карађорђевог побратима и буљубаше над његовим изабраним момцима, и Андрије Јокића, јесеничког кнеза, убијеног мучки 1825. године по налогу кнеза Милоша. То буре држи се као једна од највећих реткости на Опленцу, једино је оно сачувано из времена краља Петра I, из 1909. године.

Када сам пре двадесетак година с колегом Љубом Вукмановићем први пут постио подрум застали смо испред једне мале просторије с високим вратима од не тако густе жичане мреже, којој се видела полица препуна положених боца прекривених фином светлотамном подрумском плесни. Водич Рада Паунић је била бржа од нас: „Ово је све што је сачувано од богате краљевске винске архиве из тридесетих година прошлог века”. У причи која је даље следила сазнали смо да је из сваке бербе од 1931. до 1941. године у винотеку Задужбине остављен велики број боца најбољих вина - тријумф, опленка, жилавка, ризлинг. Посебно је обележено „100 флаша вина која се никада неће продавати, већ оставити за историју”, како пише у старим сачуваним списима. И тако сваке наредне бербе. Те боце за историју остављане су потомству да оно изучи какво ће то вино бити после много деценија. Архивска вина су отварана само изузетно - за краљеве госте или су поклањане појединим дворовима у Европи. 

Остаци некада раскошне винотеке сада су под најстрожом заштитом: чувају се као драгуљ опленачког виногорја и подрума. У документима је записано да је ту било и 2.200 флаша вина које се никад неће продати већ остати за историју. „Оне су ту испред нас”, говорила нам је с поносом водич Рада Паунић. Преживеле су немачку окупацију захваљујући великој тајни подрумара Драгослава Филиповића. Наслагао их је у једно науочљивом неугледно буре и маскирао и оно није откривено до краја рата. Срећа је да су у пољопривредном комбинату, који је после национализације Задужбине 1947. запосео њено имање, задржани поједини ранији виноградари подрумари. Њима припада заслуга што је у винотеци затачено 320 бутељки вина. Оне су данас најстарије у Србији и спадају у ризницу њене винске културе. Имају своју историји, а немају цену, како се и желело, кад је винотека зачета пре безмало стотину година. 

Последице рата ипак су видљиве. Први управник и обновитељ Задужбине Миладин Гавриловић скренуо нам је пажњу на буре из Птуја, које је винска кућа из тог словеначког града даровала Задужбини. За ожиљке видљиве на бурету рече да су из дана ослобођења Тополе, 12. октобра 1944. Весеље и радост којим је народ дочекао ослободиоце стигло је и у подрум краљеве задужбине. Руски војник који није успео да отовори чеп бурета из Птуја, или му се журило, у храстове дуге бурета испалио је рафал из аутомата. Вино је потекло из две рупе, видљиве и данас. Те јесени и зиме вино је точено у изобиљу. Из подрума Задужбине до 10. фебруара 1945, како је остало записано, источено је 37.000 литара вина и 240 ллитара ракије. Све то укњижено је у списак ратне штете.