VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Rađa se vino

Uvek drugačija od svih prethodnih. Neponovljiva. Svaki vinogradar će vam reći da u svom životu nije doživeo dve iste. Bilo ih je sličnih, dve identične još se nisu ponovile. Zajedničke su im jedino muka i pažnja koje im posvećuju ljudi koji se bave vinovom lozom. 

Berba ne bi vredela ništa bez tajanstvene veze godišnjih doba i vremenskih prilika, i gotovo nevidljivih elemenata, odnosno bogova ili prirode, kako hoćete. Pivo, na primer, zahteva isto toliko pažnje i brige, ali ono manje zavisi od godišnjih doba i bogova. Ono je gotovo potpuno u ljudskim rukama. 

Vino stvara najdužu „napetost”, najopasniju koja postoji. Pivo i druga pića se prave, proizvode, samo vino se rađa, nastaje. 

Stalno pomno pratiti termometar, barometar, radio i televiziju, stalno gledati u nebo. Katastrofa: kasni mraz, grad, premalo sunca, previše sunca, previše kiše... To je vinogradarski „triler”.
Upravo zato vinogradar voli svoju lozu. Čak i kad je ima malo i ako od nje dobije osrednje vino.

Kakva je ovogodišnja berba? Najčešće je pitanje koje mi ovih dana postavljaju moji čitaoci. Nema mi druge nego u Frušku. 
Prvi zaključak, ovogodišnja berba po mnogo čemu razlikuje se od svih dosadašnjih. Ne pamtim nijednu, a svedočio sam mnogima, koja bi joj u mnogo čemu bila slična. 

Od prošlogodišnje se razlikuje što je počela kad se ona završila. Lanjsku pamtimo po tome što je i počela i završila se u avgustu, čak i crnih sorti. Ova je započela tek krajem avgusta, sa šardoneom i belim sortama koje se koriste za proizvodnju penušavih vina, koja su sve traženija među našim enofilima. U svetu vina najduže smo na to čekali. Za njihovo dobijanje grožđe se bere malo zelenije, sa manje šećera. 

Berba 2025. se odvija u vreme kada je u Sremu ponestalo belog vina. Takve nestašice se odavno ne pamte. Mesec i po dana pre početka berbe veliki proizvođači u Sremskim Karlovcima, kao što su vinarija Petrović i Mrđanin, ispraznili su svoje vinske sudove do poslednje kapi. I nisu usamljeni. 

Mlazevi na slavinama većine drugih s kojima sam razgovarao odavno su tanušni. Podsećam čitaoce: U prošlosti se držalo kao poželjno da se u berbu uđe sa trećinom vinskih zaliha prethodnog roda. Mlado vino sazrevalo je i kretalo u prodaju tek na proleće naredne godine.

Nestašica belih vina različito se tumači. Po mišljenju jednih to je rezultat prošlogodišnje berbe koja je bila mesec dana ranija nego sada, a drugi smatraju da je to zato što je nastupila moda belih vina, pa je njihova potražnja povećana na račun crnih.

Ta tumačenja mogu se prihvatiti samo donekle. Pitanje je, međutim, da li je moda belih rezultat prošlogodišnje berbe u kojoj su se bele sorte uspešnije snašle u klimatskim neprilikama za razliku od crnih, vina koja su uglavnom daleko ispod prosečne kakvoće.

Pravi razlog nestašice naših vina je mnogo ozbiljniji i teži. Neosporno je da je Srbija žedna vina i da vlastitom proizvodnjom može da zadovolji negde oko trećine svojih potreba. I u tome leže sve naše vinske nevolje. Naša vinogorja pretvorena su u žitna polja. U njima je manje čokota nego za turskog zemana. 

Dok prolazimo bregovima i dolinama Fruške gore sve je od sunčeve žege sprženo i uvenulo, bez roda, samo se zelene retki vinogradi i voćnjaci, koji stenju od roda koji pristiže za berbu.

U vinariji Jefte Mrđanina u Sremskim Karlovcima zatičem sina, Aleksandra. „Četiri jutra šardonea obrali smo poslednjih dana avgusta, a silu i grašac, koji se odlično drže, obraćemo do 10. septembra. 

Lane smo ih preradili polovinom avgusta. Crne sorte stoje dobro. Truleži neće biti, rod je zdrav i obećavajući, kiše im ne trebaju, dobro je da su stale. Ceo septembar je pred njima”, kazao mi je Aleksandar.

Vinarija Mrđanin je sa blizu devet hektara među većim proizvođačima sile, a u planu je njeno dalje širenje. Poslednje litre lanjskog roda prodate su pre skoro dva meseca. 
O dobroj prodaji belih vina čuo sam i u vinariji Veritas Ćurković, Živanović, Bajilo i dr.

Opšti utisak je da smo pred jednom, od boljih berbi i belih i crnih sorti. Suzdržanost vinogradara od davanja konačne ocene je razumljiv jer je berba tek krenula, kao i zbog poslovičnog verovanja poljoprivrednika da nije dobro „hvaliti se” dobrim rodom. 

Ostaje činjenica da je vinova loza i ove godine uprkos ekstremnim klimatskim promenama dokazala da je sveta biljka za Frušku goru. Ni najvreliji i najsunčaniji jun u istoriji merenja temperature nisu je slomili. Izostanak kiše u junu mogli smo i sami da primetimo - po nebu, drveću, travi, zemljištu, rekama, ponegde i po česmama u sopstvenom domu. 

Koliko je to u ovo doba godine neuobičajeno govori podatak da je jun tipično najkišovitiji mesec u Srbiji. Tokom njega padne oko osmina ukupnih godišnjih padavina. Umesto tipičnih junskih pljuskova, pogodila nas je ekstremna suša.

Potvrdilo se i ovoga puta da o sudbini berbe grožđa svake godine odlučuju dve kiše: jedna koja ne padne kad treba, u proleće, da dobro nakvasi zemlju i druga koja padne kad ne treba - pred berbu.
Ove godine imali smo onu prolećnu, zato je loza izdržala sve letošnje nevolje. Sad držimo šipke da ne padne ona pred berbu, kad ne treba.