ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Рађа се вино

Увек другачија од свих претходних. Непоновљива. Сваки виноградар ће вам рећи да у свом животу није доживео две исте. Било их је сличних, две идентичне још се нису поновиле. Заједничке су им једино мука и пажња које им посвећују људи који се баве виновом лозом. 

Берба не би вредела ништа без тајанствене везе годишњих доба и временских прилика, и готово невидљивих елемената, односно богова или природе, како хоћете. Пиво, на пример, захтева исто толико пажње и бриге, али оно мање зависи од годишњих доба и богова. Оно је готово потпуно у људским рукама. 

Вино ствара најдужу „напетост”, најопаснију која постоји. Пиво и друга пића се праве, производе, само вино се рађа, настаје. 

Стално помно пратити термометар, барометар, радио и телевизију, стално гледати у небо. Катастрофа: касни мраз, град, премало сунца, превише сунца, превише кише... То је виноградарски „трилер”.
Управо зато виноградар воли своју лозу. Чак и кад је има мало и ако од ње добије осредње вино.

Каква је овогодишња берба? Најчешће је питање које ми ових дана постављају моји читаоци. Нема ми друге него у Фрушку. 
Први закључак, овогодишња берба по много чему разликује се од свих досадашњих. Не памтим ниједну, а сведочио сам многима, која би јој у много чему била слична. 

Од прошлогодишње се разликује што је почела кад се она завршила. Лањску памтимо по томе што је и почела и завршила се у августу, чак и црних сорти. Ова је започела тек крајем августа, са шардонеом и белим сортама које се користе за производњу пенушавих вина, која су све траженија међу нашим енофилима. У свету вина најдуже смо на то чекали. За њихово добијање грожђе се бере мало зеленије, са мање шећера. 

Берба 2025. се одвија у време када је у Срему понестало белог вина. Такве несташице се одавно не памте. Месец и по дана пре почетка бербе велики произвођачи у Сремским Карловцима, као што су винарија Петровић и Мрђанин, испразнили су своје винске судове до последње капи. И нису усамљени. 

Млазеви на славинама већине других с којима сам разговарао одавно су танушни. Подсећам читаоце: У прошлости се држало као пожељно да се у бербу уђе са трећином винских залиха претходног рода. Младо вино сазревало је и кретало у продају тек на пролеће наредне године.

Несташица белих вина различито се тумачи. По мишљењу једних то је резултат прошлогодишње бербе која је била месец дана ранија него сада, а други сматрају да је то зато што је наступила мода белих вина, па је њихова потражња повећана на рачун црних.

Та тумачења могу се прихватити само донекле. Питање је, међутим, да ли је мода белих резултат прошлогодишње бербе у којој су се беле сорте успешније снашле у климатским неприликама за разлику од црних, вина која су углавном далеко испод просечне каквоће.

Прави разлог несташице наших вина је много озбиљнији и тежи. Неоспорно је да је Србија жедна вина и да властитом производњом може да задовољи негде око трећине својих потреба. И у томе леже све наше винске невоље. Наша виногорја претворена су у житна поља. У њима је мање чокота него за турског земана. 

Док пролазимо бреговима и долинама Фрушке горе све је од сунчеве жеге спржено и увенуло, без рода, само се зелене ретки виногради и воћњаци, који стењу од рода који пристиже за бербу.

У винарији Јефте Мрђанина у Сремским Карловцима затичем сина, Александра. „Четири јутра шардонеа обрали смо последњих дана августа, а силу и грашац, који се одлично држе, обраћемо до 10. септембра. 

Лане смо их прерадили половином августа. Црне сорте стоје добро. Трулежи неће бити, род је здрав и обећавајући, кише им не требају, добро је да су стале. Цео септембар је пред њима”, казао ми је Александар.

Винарија Мрђанин је са близу девет хектара међу већим произвођачима силе, а у плану је њено даље ширење. Последње литре лањског рода продате су пре скоро два месеца. 
О доброј продаји белих вина чуо сам и у винарији Веритас Ћурковић, Живановић, Бајило и др.

Општи утисак је да смо пред једном, од бољих берби и белих и црних сорти. Суздржаност виноградара од давања коначне оцене је разумљив јер је берба тек кренула, као и због пословичног веровања пољопривредника да није добро „хвалити се” добрим родом. 

Остаје чињеница да је винова лоза и ове године упркос екстремним климатским променама доказала да је света биљка за Фрушку гору. Ни најврелији и најсунчанији јун у историји мерења температуре нису је сломили. Изостанак кише у јуну могли смо и сами да приметимо - по небу, дрвећу, трави, земљишту, рекама, понегде и по чесмама у сопственом дому. 

Колико је то у ово доба године неуобичајено говори податак да је јун типично најкишовитији месец у Србији. Током њега падне око осмина укупних годишњих падавина. Уместо типичних јунских пљускова, погодила нас је екстремна суша.

Потврдило се и овога пута да о судбини бербе грожђа сваке године одлучују две кише: једна која не падне кад треба, у пролеће, да добро накваси земљу и друга која падне кад не треба - пред бербу.
Ове године имали смо ону пролећну, зато је лоза издржала све летошње невоље. Сад држимо шипке да не падне она пред бербу, кад не треба.