„NEĆU DA MODERNIZUJEM BAJKE – HOĆU DA DECI VRATIM ČAROLIJU!” Slobodan Ninković otkriva kako je strah pretvorio u igru režirajući „Ivicu i Maricu“ kao mini horor komediju

Predstavu „Ivica i Marica” režira glumac ovog teatra Slobodan Niković, iza koga su brojne uloge u mnogim predstavama, ali ovo mu je rediteljski prvenac.

Svaka bajka nudi deci i strahove i izazove koje ona vole da osete. Šta je u ovoj bajci specifično, kakav izazov im ona nudi?

– Meni, i kad sam bio dete, dok sam čitao tu bajku, uvek je bilo zanimljivo to iskustvo kroz koje Ivica i Marica prođu. To jeste strašno, traumatično iskustvo. Čitava bajka nosi jednu vrlo mračnu, misterioznu atmosferu, i to je ono što je mene kao dete tada privuklo. Radeći u pozorištu za decu, shvatio sam da deca u pozorištu ponekad vole da budu uplašena. To su kontrolisani uslovi, u kojima oni mogu da se plaše, tako da je meni bila ideja, kad sam počeo da razmišljam o „Ivici i Marici”, da se ne odreknem te mračne atmosfere, te misterije. Da ostavim taj neki mali horor koji se provlači kroz čitavu tu priču, ali da ne preteram u tome. Prosto, da ispitam koje su to granice gde ja mogu jedno petogodišnje dete da dovedem do neke granice, hajde da kažem, straha, a da ne preteram. I, onda, kako bih nekako to izbalansirao, pomislio sam da bi bilo dobro da uz neke kontrapunktove to bude kao mala komedija. Zato sam i žanrovski nazvao ovu predstavu mini horor komedija za decu. 

Sve to je sad trebalo prikazati u pozorištu, koristiti pozorišna sredstva, u konkurenciji sa savremenim tehnologijama, jer su deca navikla više na te savremene izraze. Kako će sve to izgledati u predstavi?

– Nisam hteo da se odreknem te bajkovitosti. Bajka je bajka. Zapravo, u današnje vreme mnogi reditelji i mnoga pozorišta prikazuju te klasične bajke na savremen, moderan način, stavljaju ih u kontekst današnjeg vremena. Ja sam apsolutno hteo to da izbegnem, prosto sam hteo da današnju decu malo vratim unazad, ali ne u lošem smislu, nego prosto da ih malo vratim njihovim godinama, i njihovom detinjstvu, i tome šta zapravo te bajke za njih znače. Ja ne znam da li, veovatno roditelji pričaju deci te bajke, ali ne znam koliko su te priče interesantne u svetu u kakvom danas živimo, i zato sam upravo hteo da ih malo vratim, ponovo im približim bajku na onaj najklasičniji mogući način, ali da opet nađem neki recept da to njima bude zanimljivo. Zato je vizuelno ova predstava vrlo bajkovita. Trudio sam se čak i kada sam sa dramaturškinjom Teodorom Marković pričao, zamolio sam da jezik predstave nikako ne bude savremen, da se ne koriste savremeni izrazi, nego onaj naš lepi izvorni, književni jezik.  I to mi je bila ideja, da deci malo vratimo i to, ako ništa drugo, bar kulturu govora. Nisam, dakle, hteo da tekst osavremenjavam, već da sve bude, kao što i bajke kažu, „nekada davno”. 

 Ali teme kao takve jesu pristune i danas. To je odnos porodice, brata i sestre, na kakve probleme deca u svom životu nailaze, na kakve prepreke, šta može da im se desi, kako ona to mogu da prevaziđu, jer pozorište i bajke im pružaju upravo tu mogućnost, da vide neke situacije koje bi sutra mogli u životu da prepoznaju, i da im mi, kroz našu predstavu, damo možda neki način kako to može da se prevaziđe. I, naravno, kao što to bajke rade, sve te vrednosti, kao dobro, poštenje, fine vrednosti koje deca treba da imaju, eto, prosto, bajke su najbolji način da im te stvari ponudimo.

Glumačke instrukcije koje glumci u ovoj predstavi dobijaju od Vas su nesumnjive, s obzirom na to da ste glumac, ali kako se snalazite kao reditelj? 

– Mene su dugo već pitali: „Kad ćeš režirati?”, ja sam odgovarao: „Ne, ne, ne, nisam spreman, ne znam da li ću ti znati, da li ću to moći da ispratim od početka do kraja”. Ali posle toliko godina provedenih u pozorištu, rekao sam: „U redu, sad je trenutak”. Negde sam osetio da to sad mogu da uradim, i meni je drago što sam preko puta imao kolege sa kojima delim scenu već dugi niz godina, i koji su mi poklonili svoje poverenje i nisu imali neki otklon. Nije toga bilo, niti sam se ja postavio prema njima kao da sam reditelj, i nešto iznad. Ne, bili smo jednaki. Kažu da je u pozorištu dobra podela je pedeset odsto posla. Ovde je i više od pedeset odsto odradilo. S druge strane, imao sam kolege koji su svojim idejama, energijom, maštovitošću, pomogli da ovu predstavu postavimo onako kako sam ja to u svojoj glavi zamislio.