„НЕЋУ ДА МОДЕРНИЗУЈЕМ БАЈКЕ – ХОЋУ ДА ДЕЦИ ВРАТИМ ЧАРОЛИЈУ!” Слободан Нинковић открива како је страх претворио у игру режирајући „Ивицу и Марицу“ као мини хорор комедију
Једну од најпознатијих бајки, која је и даље међу најомиљенијима, „Ивицу и Марицу” најмлађа публика ће од сада моћи да гледа у представи Позоришта младих, која ће премијерно бити изведена 17. октобра на малој сцени.
Представу „Ивица и Марица” режира глумац овог театра Слободан Никовић, иза кога су бројне улоге у многим представама, али ово му је редитељски првенац.
Свака бајка нуди деци и страхове и изазове које она воле да осете. Шта је у овој бајци специфично, какав изазов им она нуди?
– Мени, и кад сам био дете, док сам читао ту бајку, увек је било занимљиво то искуство кроз које Ивица и Марица прођу. То јесте страшно, трауматично искуство. Читава бајка носи једну врло мрачну, мистериозну атмосферу, и то је оно што је мене као дете тада привукло. Радећи у позоришту за децу, схватио сам да деца у позоришту понекад воле да буду уплашена. То су контролисани услови, у којима они могу да се плаше, тако да је мени била идеја, кад сам почео да размишљам о „Ивици и Марици”, да се не одрекнем те мрачне атмосфере, те мистерије. Да оставим тај неки мали хорор који се провлачи кроз читаву ту причу, али да не претерам у томе. Просто, да испитам које су то границе где ја могу једно петогодишње дете да доведем до неке границе, хајде да кажем, страха, а да не претерам. И, онда, како бих некако то избалансирао, помислио сам да би било добро да уз неке контрапунктове то буде као мала комедија. Зато сам и жанровски назвао ову представу мини хорор комедија за децу.
Све то је сад требало приказати у позоришту, користити позоришна средства, у конкуренцији са савременим технологијама, јер су деца навикла више на те савремене изразе. Како ће све то изгледати у представи?
– Нисам хтео да се одрекнем те бајковитости. Бајка је бајка. Заправо, у данашње време многи редитељи и многа позоришта приказују те класичне бајке на савремен, модеран начин, стављају их у контекст данашњег времена. Ја сам апсолутно хтео то да избегнем, просто сам хтео да данашњу децу мало вратим уназад, али не у лошем смислу, него просто да их мало вратим њиховим годинама, и њиховом детињству, и томе шта заправо те бајке за њих значе. Ја не знам да ли, веоватно родитељи причају деци те бајке, али не знам колико су те приче интересантне у свету у каквом данас живимо, и зато сам управо хтео да их мало вратим, поново им приближим бајку на онај најкласичнији могући начин, али да опет нађем неки рецепт да то њима буде занимљиво. Зато је визуелно ова представа врло бајковита. Трудио сам се чак и када сам са драматуршкињом Теодором Марковић причао, замолио сам да језик представе никако не буде савремен, да се не користе савремени изрази, него онај наш лепи изворни, књижевни језик. И то ми је била идеја, да деци мало вратимо и то, ако ништа друго, бар културу говора. Нисам, дакле, хтео да текст осавремењавам, већ да све буде, као што и бајке кажу, „некада давно”.
Али теме као такве јесу пристуне и данас. То је однос породице, брата и сестре, на какве проблеме деца у свом животу наилазе, на какве препреке, шта може да им се деси, како она то могу да превазиђу, јер позориште и бајке им пружају управо ту могућност, да виде неке ситуације које би сутра могли у животу да препознају, и да им ми, кроз нашу представу, дамо можда неки начин како то може да се превазиђе. И, наравно, као што то бајке раде, све те вредности, као добро, поштење, фине вредности које деца треба да имају, ето, просто, бајке су најбољи начин да им те ствари понудимо.
Глумачке инструкције које глумци у овој представи добијају од Вас су несумњиве, с обзиром на то да сте глумац, али како се сналазите као редитељ?
– Мене су дуго већ питали: „Кад ћеш режирати?”, ја сам одговарао: „Не, не, не, нисам спреман, не знам да ли ћу ти знати, да ли ћу то моћи да испратим од почетка до краја”. Али после толико година проведених у позоришту, рекао сам: „У реду, сад је тренутак”. Негде сам осетио да то сад могу да урадим, и мени је драго што сам преко пута имао колеге са којима делим сцену већ дуги низ година, и који су ми поклонили своје поверење и нису имали неки отклон. Није тога било, нити сам се ја поставио према њима као да сам редитељ, и нешто изнад. Не, били смо једнаки. Кажу да је у позоришту добра подела је педесет одсто посла. Овде је и више од педесет одсто одрадило. С друге стране, имао сам колеге који су својим идејама, енергијом, маштовитошћу, помогли да ову представу поставимо онако како сам ја то у својој глави замислио.
