(ВИДЕО) ДВОРАЦ БЕЗ КРАЉА, АЛИ СА СРЦЕМ Раjхлова палата, ремек-дело сецесије, љубави и уметности ЗДАЊЕ КОЈА ЧУВА ДУШУ СУБОТИЦЕ
Док се Србија поноси дворцем на Опленцу и другим палатама и кулама које су кроз историју красиле Србију и Војводину, Суботица има свој јединствени одговор на питање аристократске архитектуре – Рајхлову палату.
Ово ремек-дело сецесије из 1904. године није било дом краљева, већ интимни простор архитекте који је градио кућу својих снова.
У срцу Суботице стоји зграда која мештанима прича причу о љубави, амбицији и уметничком генију. У Рајхловој палати данас је смештена Савремена галерија Суботица, и то није обична грађевина – то је суботички дворац, како је називају они који је најбоље познају.
„Када говоримо о Суботици, не можемо да кажемо да смо имали дворце. Али смо имали те палате које су оставиле велики културни и историјски траг у нашем граду“, објашњава Нела Тонковић, историчарка уметности и кустоскиња у Савременој галерији Суботица.
Бренд Суботице је мултикултуралност – више од двадесет националних заједница, четири службена језика, улице које причају све приче и чувају трагове прошлих времена. Управо у том ткиву градске историје, Рајхлова палата се издваја као најсјајнији бисер. Архитектонско чудо које спаја функционалност са уметничким изразом, традицију са модерношћу свог времена.
Архитекта који је градио из љубави
Ференц Рајхл, рођен 1869. године у Апатину, настанио се у Суботици 1896. Већ као дете показивао је велико интересовање за архитектуру. У родном граду није било зграде чији стил и архитекта није знао напамет. Са 27 година завршио је студије архитектуре и кренуо на путовање по Европи, упијајући инспирацију.
Када се настанио у Суботици, оженио је Илону Варгу, ћерку угледног градског адвоката и сенатора Кароља Варге. То је било време када је град доживљавао свој процват, када су се градиле импресивне зграде које су требало да сведоче о богатству и културној развијености града. И Рајхл је био управо човек за то време.
Веома брзо почео је да добија бројне архитектонске пројекте: Суботичка гимназија, зграда Градске библиотеке, Кьонен вила на Палићу и многе друге грађевине које и данас красе Суботицу. Палату из 1904. градио је за себе, уливајући у њу своју душу и свој архитектонски тестамент.
„Рајхлова палата је изузетна најпре зато што није једна од тих најамних палата“, наглашава Тонковић.
„Градио ју је архитекта не да би је издавао, делио у низ станова и пустио да у њу уђу различите породице. Ово је кућа једног архитекте, осмишљена за потребе његове породице и њега самог.“
Сваки детаљ ове зграде говори о Рајхловој опсесији лепотом.
„Гледајући свет његовим очима и гледајући нашим очима ову палату, можемо да видимо да је био обузет лепотом, љубављу – како према уметности, тако, рекла бих, и према човечанству у целини“, додаје Тонковић.
Срца која говоре причу
Фасада је препуна срца – мотива који се понавља од улаза до ентеријера и који је постао заштитни знак палате.
„Срце које се понавља од фасаде преко многих декоративних елемената у унутрашњости палате“, описује Тонковић са осмехом.
„Могли бисмо да кажемо да је то израз велике љубави Рајхла према својој породици, али има и други разлог. Срце као мотив потиче из уметности трансилванијских Мађара. И Ференц Рајхл је био добро упознат са етнографским истраживањима тог времена, па је тај мотив применио на свој начин“, објашњава наша саговорница.
Архитекта је показао изузетно познавање народне уметности, али и храброст да је инкорпорира у модерну архитектуру свог доба. То није била обична сецесија – то је била сецесија која дише локалним идентитетом, која говори о припадности овом простору и овим људима.
„То је веома видљиво из мотива који се појављују на фасади и у унутрашњости палате, али изузетно је чини осећање и идеје које су стајале иза њене конструкције“, објашњава Тонковић. „Осећање јаке припадности свему напредном у ондаšnjem свету – идејама о слободи, равноправности и уметности која има своје место у друштву.“
Материјали који су чудо технике
Тамара Куцор, такође историчарка уметности у галерији и млађа колегиница Неле Тонковић, објашњава да је сецесија била револуционарна управо због материјала. Њен ентузијазам док говори о техничким аспектима палате једнако је заразан.
„Сецесија је стил који је одбацио све што је претходило – све те такозване неостилове, као што су неоренесанса, необарок, неокласицизам, неоготика и тако даље“, објашњава Куцор.
„Укључује мноштво нових материјала, нових технологија и нових начина градње.“
Када први пут угледамо палату Рајхл, призор је запањујући.
„Видимо један велики ватромет боја и материјала.“ А можда је најчувенији материјал Жолнаи керамика, коју можемо видети и на другим грађевинама у Суботици“, каже Тамара.
Ова керамика, која и данас сија као пре 121 годину, посебна је по изради и боји. „Сву керамику је лично цртао Ференц Рајхл, а израђена је у фабрици керамике у Печују“, открива Куцор један мање познат детаљ.
Али керамика није једини материјал који одушевљава.
„Имамо и мозаике на фасади од муранског стакла, витраже – једну од одлика сецесије – и ковано гвожђе“, набраја Куцор.
Посебно је импресивна улазна капија.
Рајхл после Суботице
„Ако се вратимо на почетак приче и размишљамо о Ференцу Рајхлу, можемо да кажемо да је најлепше године свог живота провео у овој палати“, каже Тонковић.
„Након одласка из Суботице у Сегедин, а потом у Будимпешту, није оскудевао у идејама нити у угледу. Био је човек који је умео да се уздигне после пораза. Живот је окончао у Будимпешти 1911. године“, додаје са осмехом.
Данас галерија организује тематска вођења.
„Идеја је настала из чињенице да посетиоци углавном имају основне информације о палати. Желели смо да осветлимо време у којем је грађена и теме које су важне за разумевање тог периода. Намера је да једном месечно понудимо исту причу о палати, али сваки пут из другог угла. Тако упознајемо Суботицу, њене људе и прошлост у новом светлу“, закључује Тонковић.
„Сама капија је од кованог гвожђа, на којој се налази и мотив срца – један од лајтмотивâ читаве зграде – и инспирисана је народном архитектуром Ердеља.“
Дрвени елементи такође имају посебно место. „Зато имамо и много дрвенарије – од ограда до еркера који се налазе на фасади зграде“, додаје Куцор.
Основу зграде чини ружичасти мермер који се нежно уклапа у амбијент града. У изради витража коришћено је муранско стакло, чије богате боје и елегантни мозаици оживљавају сваки кутак. Шарене фасаде, украшене мозаициима и витражима, сијају и данас као и пре више од века, стварајући чаробну игру светлости и боја која привлачи погледе пролазника.
Симбол града
За младе историчарке уметности које данас чувају ову палату, она представља много више од радног места. „Наравно да је интересантна. Сви Суботицу данас познају по сецесији“, каже Тамара Куцор с поносом у гласу.
„На самом уласку у град, на саобраћајним таблама стоји да је ово град сецесије. Када неко дође у Суботицу, прво што ће угледати с перона јесте палата Рајхл“, објашњава она. „Када се прошета градом, видеће и Градску кућу и синагогу, где ће можда присуствовати неком концерту. Сецесија је, дакле, део свих грађана и данас.“
Ова констатација младе кустоскиње показује колико је Рајхлова палата дубоко уткана у идентитет града. Она није само туристичка атракција – она је део свакодневног живота Суботичана, место које им припада и које чува њихову историју.
Кратка срећа, дуга историја
Иронија судбине је да је Рајхл у својој палати провео врло мало времена.
„Причa о палати је заиста изузетна“, каже Тонковић. „Иако је грађена као породична палата за архитекта Ференца Рајхла, у њој је живео релативно кратко – свега три и по године.“
„Палата је, када је изграђена, била толико савршена и скупоцена да је било јасно да је архитекта велики део имовине уложио у њену градњу“, објашњава кустоскиња. „Нажалост, због пословних неприлика, Рајхл је банкротирао и отишао у Сегедин. Тако је Суботици остала ова палата и Суботичанима.“
Палата која је била болница
Први светски рат донео је неочекивану намену. „Из прошлости палате сазнали смо да је врло рано, већ на почетку Првог светског рата, била претворена у болницу“, открива Тонковић.
„Била је једна од ретких кућа са електричном струјом, што је погодовало раду болнице. Остала је болница са нешто више од 30 кревета све време Првог светског рата. Након рата, купила ју је најбогатија Суботичанка тог доба, индустријалка Терезија Хатман. Палата је подељена у неколико станова, и у међуратном периоду у њој су живеле различите породице – Гавански, Шосбергер, а неко време је овде ординирао и зубар Андра Андрејевић“, прича Тонковић.
„Период током Другог светског рата није довољно истражен. После рата, од 1948. године, у згради се налази Градски музеј Суботица. Наша установа, основана 1962, већ 1968. добила је на старање овакав објекат. Тако је Савремена галерија најдуговечнији станар палате.“
Дворац без краља
Рајхлова палата није дом аристократије у традиционалном смислу, али јесте дом уметности која надилази време. Када стојите пред њом и посматрате та срца на фасади, схватате да је ово више од дворца. Ово је живи организам који дише са градом, чува његове тајне и прича његове приче – суботички дворац са срцима на фасади, који није имао краља, али је имао нешто можда вредније – душу града и Суботичана.
Пројекат “Дворци и велелепна здања Војводине – раскошни чувари историје“ реализује Дневник Војводина пресс доо, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједицама. Ставови у подржаном пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.