(VIDEO) DVORAC BEZ KRALJA, ALI SA SRCEM Rajhlova palata, remek-delo secesije, ljubavi i umetnosti ZDANJE KOJA ČUVA DUŠU SUBOTICE
Dok se Srbija ponosi dvorcem na Oplencu i drugim palatama i kulama koje su kroz istoriju krasile Srbiju i Vojvodinu, Subotica ima svoj jedinstveni odgovor na pitanje aristokratske arhitekture – Rajhlovu palatu.
Ovo remek-delo secesije iz 1904. godine nije bilo dom kraljeva, već intimni prostor arhitekte koji je gradio kuću svojih snova.
U srcu Subotice stoji zgrada koja meštanima priča priču o ljubavi, ambiciji i umetničkom geniju. U Rajhlovoj palati danas je smeštena Savremena galerija Subotica, i to nije obična građevina – to je subotički dvorac, kako je nazivaju oni koji je najbolje poznaju.
„Kada govorimo o Subotici, ne možemo da kažemo da smo imali dvorce. Ali smo imali te palate koje su ostavile veliki kulturni i istorijski trag u našem gradu“, objašnjava Nela Tonković, istoričarka umetnosti i kustoskinja u Savremenoj galeriji Subotica.
Brend Subotice je multikulturalnost – više od dvadeset nacionalnih zajednica, četiri službena jezika, ulice koje pričaju sve priče i čuvaju tragove prošlih vremena. Upravo u tom tkivu gradske istorije, Rajhlova palata se izdvaja kao najsjajniji biser. Arhitektonsko čudo koje spaja funkcionalnost sa umetničkim izrazom, tradiciju sa modernošću svog vremena.
Arhitekta koji je gradio iz ljubavi
Ferenc Rajhl, rođen 1869. godine u Apatinu, nastanio se u Subotici 1896. Već kao dete pokazivao je veliko interesovanje za arhitekturu. U rodnom gradu nije bilo zgrade čiji stil i arhitekta nije znao napamet. Sa 27 godina završio je studije arhitekture i krenuo na putovanje po Evropi, upijajući inspiraciju.
Kada se nastanio u Subotici, oženio je Ilonu Vargu, ćerku uglednog gradskog advokata i senatora Karolja Varge. To je bilo vreme kada je grad doživljavao svoj procvat, kada su se gradile impresivne zgrade koje su trebalo da svedoče o bogatstvu i kulturnoj razvijenosti grada. I Rajhl je bio upravo čovek za to vreme.
Veoma brzo počeo je da dobija brojne arhitektonske projekte: Subotička gimnazija, zgrada Gradske biblioteke, Kьonen vila na Paliću i mnoge druge građevine koje i danas krase Suboticu. Palatu iz 1904. gradio je za sebe, ulivajući u nju svoju dušu i svoj arhitektonski testament.
„Rajhlova palata je izuzetna najpre zato što nije jedna od tih najamnih palata“, naglašava Tonković.
„Gradio ju je arhitekta ne da bi je izdavao, delio u niz stanova i pustio da u nju uđu različite porodice. Ovo je kuća jednog arhitekte, osmišljena za potrebe njegove porodice i njega samog.“
Svaki detalj ove zgrade govori o Rajhlovoj opsesiji lepotom.
„Gledajući svet njegovim očima i gledajući našim očima ovu palatu, možemo da vidimo da je bio obuzet lepotom, ljubavlju – kako prema umetnosti, tako, rekla bih, i prema čovečanstvu u celini“, dodaje Tonković.
Srca koja govore priču
Fasada je prepuna srca – motiva koji se ponavlja od ulaza do enterijera i koji je postao zaštitni znak palate.
„Srce koje se ponavlja od fasade preko mnogih dekorativnih elemenata u unutrašnjosti palate“, opisuje Tonković sa osmehom.
„Mogli bismo da kažemo da je to izraz velike ljubavi Rajhla prema svojoj porodici, ali ima i drugi razlog. Srce kao motiv potiče iz umetnosti transilvanijskih Mađara. I Ferenc Rajhl je bio dobro upoznat sa etnografskim istraživanjima tog vremena, pa je taj motiv primenio na svoj način“, objašnjava naša sagovornica.
Arhitekta je pokazao izuzetno poznavanje narodne umetnosti, ali i hrabrost da je inkorporira u modernu arhitekturu svog doba. To nije bila obična secesija – to je bila secesija koja diše lokalnim identitetom, koja govori o pripadnosti ovom prostoru i ovim ljudima.
„To je veoma vidljivo iz motiva koji se pojavljuju na fasadi i u unutrašnjosti palate, ali izuzetno je čini osećanje i ideje koje su stajale iza njene konstrukcije“, objašnjava Tonković. „Osećanje jake pripadnosti svemu naprednom u ondašnjem svetu – idejama o slobodi, ravnopravnosti i umetnosti koja ima svoje mesto u društvu.“
Materijali koji su čudo tehnike
Tamara Kucor, takođe istoričarka umetnosti u galeriji i mlađa koleginica Nele Tonković, objašnjava da je secesija bila revolucionarna upravo zbog materijala. Njen entuzijazam dok govori o tehničkim aspektima palate jednako je zarazan.
„Secesija je stil koji je odbacio sve što je prethodilo – sve te takozvane neostilove, kao što su neorenesansa, neobarok, neoklasicizam, neogotika i tako dalje“, objašnjava Kucor.
„Uključuje mnoštvo novih materijala, novih tehnologija i novih načina gradnje.“
Kada prvi put ugledamo palatu Rajhl, prizor je zapanjujući.
„Vidimo jedan veliki vatromet boja i materijala.“ A možda je najčuveniji materijal Žolnai keramika, koju možemo videti i na drugim građevinama u Subotici“, kaže Tamara.
Ova keramika, koja i danas sija kao pre 121 godinu, posebna je po izradi i boji. „Svu keramiku je lično crtao Ferenc Rajhl, a izrađena je u fabrici keramike u Pečuju“, otkriva Kucor jedan manje poznat detalj.
Ali keramika nije jedini materijal koji oduševljava.
„Imamo i mozaike na fasadi od muranskog stakla, vitraže – jednu od odlika secesije – i kovano gvožđe“, nabraja Kucor.
Posebno je impresivna ulazna kapija.
Rajhl posle Subotice
„Ako se vratimo na početak priče i razmišljamo o Ferencu Rajhlu, možemo da kažemo da je najlepše godine svog života proveo u ovoj palati“, kaže Tonković.
„Nakon odlaska iz Subotice u Segedin, a potom u Budimpeštu, nije oskudevao u idejama niti u ugledu. Bio je čovek koji je umeo da se uzdigne posle poraza. Život je okončao u Budimpešti 1911. godine“, dodaje sa osmehom.
Danas galerija organizuje tematska vođenja.
„Ideja je nastala iz činjenice da posetioci uglavnom imaju osnovne informacije o palati. Želeli smo da osvetlimo vreme u kojem je građena i teme koje su važne za razumevanje tog perioda. Namera je da jednom mesečno ponudimo istu priču o palati, ali svaki put iz drugog ugla. Tako upoznajemo Suboticu, njene ljude i prošlost u novom svetlu“, zaključuje Tonković.
„Sama kapija je od kovanog gvožđa, na kojoj se nalazi i motiv srca – jedan od lajtmotivâ čitave zgrade – i inspirisana je narodnom arhitekturom Erdelja.“
Drveni elementi takođe imaju posebno mesto. „Zato imamo i mnogo drvenarije – od ograda do erkera koji se nalaze na fasadi zgrade“, dodaje Kucor.
Osnovu zgrade čini ružičasti mermer koji se nežno uklapa u ambijent grada. U izradi vitraža korišćeno je muransko staklo, čije bogate boje i elegantni mozaici oživljavaju svaki kutak. Šarene fasade, ukrašene mozaiciima i vitražima, sijaju i danas kao i pre više od veka, stvarajući čarobnu igru svetlosti i boja koja privlači poglede prolaznika.
Simbol grada
Za mlade istoričarke umetnosti koje danas čuvaju ovu palatu, ona predstavlja mnogo više od radnog mesta. „Naravno da je interesantna. Svi Suboticu danas poznaju po secesiji“, kaže Tamara Kucor s ponosom u glasu.
„Na samom ulasku u grad, na saobraćajnim tablama stoji da je ovo grad secesije. Kada neko dođe u Suboticu, prvo što će ugledati s perona jeste palata Rajhl“, objašnjava ona. „Kada se prošeta gradom, videće i Gradsku kuću i sinagogu, gde će možda prisustvovati nekom koncertu. Secesija je, dakle, deo svih građana i danas.“
Ova konstatacija mlade kustoskinje pokazuje koliko je Rajhlova palata duboko utkana u identitet grada. Ona nije samo turistička atrakcija – ona je deo svakodnevnog života Subotičana, mesto koje im pripada i koje čuva njihovu istoriju.
Kratka sreća, duga istorija
Ironija sudbine je da je Rajhl u svojoj palati proveo vrlo malo vremena.
„Priča o palati je zaista izuzetna“, kaže Tonković. „Iako je građena kao porodična palata za arhitekta Ferenca Rajhla, u njoj je živeo relativno kratko – svega tri i po godine.“
„Palata je, kada je izgrađena, bila toliko savršena i skupocena da je bilo jasno da je arhitekta veliki deo imovine uložio u njenu gradnju“, objašnjava kustoskinja. „Nažalost, zbog poslovnih neprilika, Rajhl je bankrotirao i otišao u Segedin. Tako je Subotici ostala ova palata i Subotičanima.“
Palata koja je bila bolnica
Prvi svetski rat doneo je neočekivanu namenu. „Iz prošlosti palate saznali smo da je vrlo rano, već na početku Prvog svetskog rata, bila pretvorena u bolnicu“, otkriva Tonković.
„Bila je jedna od retkih kuća sa električnom strujom, što je pogodovalo radu bolnice. Ostala je bolnica sa nešto više od 30 kreveta sve vreme Prvog svetskog rata. Nakon rata, kupila ju je najbogatija Subotičanka tog doba, industrijalka Terezija Hatman. Palata je podeljena u nekoliko stanova, i u međuratnom periodu u njoj su živele različite porodice – Gavanski, Šosberger, a neko vreme je ovde ordinirao i zubar Andra Andrejević“, priča Tonković.
„Period tokom Drugog svetskog rata nije dovoljno istražen. Posle rata, od 1948. godine, u zgradi se nalazi Gradski muzej Subotica. Naša ustanova, osnovana 1962, već 1968. dobila je na staranje ovakav objekat. Tako je Savremena galerija najdugovečniji stanar palate.“
Dvorac bez kralja
Rajhlova palata nije dom aristokratije u tradicionalnom smislu, ali jeste dom umetnosti koja nadilazi vreme. Kada stojite pred njom i posmatrate ta srca na fasadi, shvatate da je ovo više od dvorca. Ovo je živi organizam koji diše sa gradom, čuva njegove tajne i priča njegove priče – subotički dvorac sa srcima na fasadi, koji nije imao kralja, ali je imao nešto možda vrednije – dušu grada i Subotičana.
Projekat “Dvorci i velelepna zdanja Vojvodine – raskošni čuvari istorije“ realizuje Dnevnik Vojvodina press doo, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajedicama. Stavovi u podržanom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.