„TRI SESTRE” U UJVIDEKI SINHAZU Crna rupa nostalgije

Patnji, ili možda bolje reći nekoj čežnji, nostalgiji, nema kraja (čuveni je njihov uzdah za Moskvom), pa im se u tome pridružuje i brat Andrej koji umesto da je akademik, činovnički „istražuje” akte po lokalnoj opštinskoj upravi. Umesto Moskve i njenih univerziteta, suđena mu je mesna zajednica, takoreći. 

Andreju i sestrama, u salonima nekad velike kuće ne samo po gabaritima, pridružuje se čitava svita vojnika, tragova još veće, carske Rusije, a tu su i gimnazijalac i mužik Kuligin, bonvivan doktor Čebutkin, baron Tuzenbah, od čijeg baronstva nema ni traga ni glasa... Ko su, ili ko bi danas bili svi oni?

Jedan veoma iscrpan i estetski veoma artikulisan esej na ovu temu ispisuje Botond Nađ u Novosadskom pozorištu (Ujvideki sinhaz), nazivajući ga „3 sestre”. Jezikom totalnog teatra, kako bi se jeftino moglo nazvati korišćenje reči, pokreta, muzike, videa, rekvizite, kostima, scenografskih elemenata, Nađ sa svojim saradnicima, pa i glumcima, kreira jedan veoma kemp stilizovani, postapokaliptički šou program u kojem su probrani i goreimenovani junaci Čehovljevog dela junaci za sebe, usamljeni u svojoj boli, ali skloni da orgazmički crpe sokove života kad im se za to ukaže retka prilika. Najčešće u napadu besnila i obesnim snoviđenjima, kada je njihov unutrašnji tok misli ospoljen agresivnim sredstvima, pa i napadima na sve što ih okružuje. Da, Čehovljevi junaci kod Botonda Nađa ne trpe ništa. Oni gromko i zdušno pokazuju kakva ih je nevolja spopala. Nevolja bezdušnosti i nepovezanosti, praznine i slobodnog pada. Nevolja bezdužnosti, ako iskoristimo uzaludnu mantru dela „Treba raditi!” 

Iako deluje čudnovato to da je Andrej (Gabor Mesaroš) propali filmski reditelj koji snima lokalne svadbe, Olga (Livia Banka) ostarela i prilično nenametljiva, zapravo apatična učiteljica, Maša (Judit Laslo) razgoropađena fam fatal porodice Prozorov, Irina (Terezia Figura) balon od sapunice (znate one predstave po delima klasika u kojima gotovo da se leti u svemir), Botond Nađ je uspeo da sačuva sve one monologe i važnije dijaloge, to jest odnose koji krase „Tri sestre”. On je uspeo veoma nametljivo da ih dopiše, ali ne kako bi kvario original, nego kako bi stvorio vlastitu viziju, kako bi dao vlastiti odgovor na pitanja sa početka ovog teksta, koja su verovatno i njega mučila, odnosno bila inspirisana izvornikom. 

Niko nije nevin, a pogotovo ne naivan. Muški likovi, kao iz kontrapunkta, snažno dolaze do izražaja, njihov uticaj na živote žena. Veršinjin (Gabor Pongo) je objašnjen podlom i neobuzdanom ambicijom, što je pojačano njegovim smeštanjem u invalidska kolica. U jednom trenutku on čak zaigra i Hitlera, u referenci na tekst „Večni fašizam” Umberta Eka. Kult tradicije, iracionalizam, teorije zavere, populizam, nacionalizam, sve su to uspešni sastojci, opravdano primetni i u savremenom društvu, što daje kontekst za nove „3 sestre” i raspad svih, pa i nazovi porodičnih vrednosti, koje ni u samom originalu baš ne možemo videti. 

Čehovljevi junaci kod Botonda Nađa ne trpe ništa

Natalija (Gabriela Crnković), uopšte nije oduševljena što je dobila ono što je htela - bogatog muža i dvoje dece. Ne maltretira ona ukućane zato što je srećna, ili zato što je kučka. Njen lik je dobio veoma kompleksne i mračne boje, a „zadatak” u drami gotovo osvetničke tonove. 

Kuligin (Bence Salai) svira gitaru i deluje da kulira. Međutim, ne! On je tipični razočarani nasilnik, pasivno agresivan, koji čeka mrak da maltertira. Živopisno karikaturalni Tuzenbah (Ištvan Kereši), kao i u delu, neobjašnjivo je neangažovan, osim za to da postane spasilac, što je samo jedno od mnogih dramatušrkih invencija koje su u potpunosti razbile staklo ogledanja u Čehovu. Songovi, na primer, potpuno su prevedeni iz navedenih serenada originala, u neke domaće hitove. Čolinu, odnosno Breginu „E, draga, draga” na primer. Nikada nisam gledao toliko „posrbljenu” predstavu u Novosadskom pozorištu (Ujvideki sinhaz). Isto tako, nikada se osećao u njemu (niti bilo kom drugom domaćem pozorištu) kao da sam ove zime u Štat teatru Hamburga, sa top-trendi evropskom estetikom.

Doktor Čebutkin (Atila Nemet) možda i sa najmanje promena, upadljivo je pijan. I vrlo urnebesan, čuvajući duh i ironiju izvronika, ako ne i samog autora. 

I na kraju, početak. U predstavi je to obrnuto - na početku je prikazan kraj komada. Vreme teče unazad. U crnu rupu, pomislio sam budući da je na ekranima bio citiran „Interstelar” Kristofera Nolana. A tamo, ko zna. Za onog ko poznaje „Tri sestre”, potpuno me je opčinila mogućnost da ne mogu da zamislim kako se predstava završava. Nisam mogao da zamislim ni šta ću sve da vidim u njoj. Eno je i Jugoslavija! Vau!