JEZIKOMANIJA: Tanjug, Unesko i Unicef
Ako vam neko kaže da je „vest stigla iz Tanjuga“, verovatno nećete ni trepnuti. Sve zvuči sasvim normalno - osim ako se setite da je Tanjug zapravo skraćenica.
Nekada se pisala velikim slovima, kao TANJUG, što je značilo Telegrafska agencija nove Jugoslavije. Danas, međutim, pišemo i govorimo „Tanjug“ - s velikim početnim slovom, kao da je u pitanju ime nekog čoveka.
Tako to biva sa skraćenicama koje se odomaće. Kad ih dovoljno puta izgovorimo, prestanu da deluju kao niz slova i počnu da se ponašaju kao svaka druga reč. Zato se danas, bez razmišljanja, kaže „pomoć Unicefa”, „sastanak u Unesku”, „odluke Natoa”. Niko više ne piše UNESCO velikim slovima, niti dodaje nezgrapni nastavak „-u“ iza pet velikih slova.
Jezik, jednostavno, voli lakoću. To je trenutak kada akronim prestaje da bude skraćenica, a postaje deo jezika.
Skraćenice koje se još pišu velikim slovima čitamo po slovima i onda se ona ne menja, već joj samo dodajemo nastavak sa crticom. Dakle: na RTS-u, u MUP-u, iz EU-a. Tako svi znaju o čemu je reč, a tekst i dalje izgleda uredno.
Jezik brzo „prisvaja” ono što mu je zgodno. Isti put prešle su i reči kao što su „laser” i „radar” – obe nekadašnje skraćenice. Danas ih više niko ne vidi kao tehničke termine, već kao obične imenice.
„Radar” potiče od Radio Detection And Ranging, dok je reč „laser” skraćenica od engleskog izraza Light Amplification by Stimulated Emission of Radiation, što znači „pojačavanje svetlosti pomoću stimulisane emisije zračenja”.
N. Mirković
