ЈЕЗИКОМАНИЈА: Танјуг, Унеско и Уницеф
Ако вам неко каже да је „вест стигла из Танјуга“, вероватно нећете ни трепнути. Све звучи сасвим нормално - осим ако се сетите да је Танјуг заправо скраћеница.
Некада се писала великим словима, као ТАНЈУГ, што је значило Телеграфска агенција нове Југославије. Данас, међутим, пишемо и говоримо „Танјуг“ - с великим почетним словом, као да је у питању име неког човека.
Тако то бива са скраћеницама које се одомаће. Кад их довољно пута изговоримо, престану да делују као низ слова и почну да се понашају као свака друга реч. Зато се данас, без размишљања, каже „помоћ Уницефа”, „састанак у Унеску”, „одлуке Натоа”. Нико више не пише UNESCO великим словима, нити додаје незграпни наставак „-у“ иза пет великих слова.
Језик, једноставно, воли лакоћу. То је тренутак када акроним престаје да буде скраћеница, а постаје део језика.
Скраћенице које се још пишу великим словима читамо по словима и онда се она не мења, већ јој само додајемо наставак са цртицом. Дакле: на РТС-у, у МУП-у, из ЕУ-а. Тако сви знају о чему је реч, а текст и даље изгледа уредно.
Jезик брзо „присваја” оно што му је згодно. Исти пут прешле су и речи као што су „ласер” и „радар” – обе некадашње скраћенице. Данас их више нико не види као техничке термине, већ као обичне именице.
„Радар” потиче од Radio Detection And Ranging, док је реч „ласер” скраћеница од енглеског израза Light Amplification by Stimulated Emission of Radiation, што значи „појачавање светлости помоћу стимулисане емисије зрачења”.
Н. Мирковић
