„ТРИ СЕСТРЕ” У УЈВИДЕКИ СИНХАЗУ Црна рупа носталгије

Патњи, или можда боље рећи некој чежњи, носталгији, нема краја (чувени је њихов уздах за Москвом), па им се у томе придружује и брат Андреј који уместо да је академик, чиновнички „истражује” акте по локалној општинској управи. Уместо Москве и њених универзитета, суђена му је месна заједница, такорећи. 

Андреју и сестрама, у салонима некад велике куће не само по габаритима, придружује се читава свита војника, трагова још веће, царске Русије, а ту су и гимназијалац и мужик Кулигин, бонвиван доктор Чебуткин, барон Тузенбах, од чијег баронства нема ни трага ни гласа... Ко су, или ко би данас били сви они?

Један веома исцрпан и естетски веома артикулисан есеј на ову тему исписује Ботонд Нађ у Новосадском позоришту (Ујвидеки синхаз), називајући га „3 сестре”. Језиком тоталног театра, како би се јефтино могло назвати коришћење речи, покрета, музике, видеа, реквизите, костима, сценографских елемената, Нађ са својим сарадницима, па и глумцима, креира један веома кемп стилизовани, постапокалиптички шоу програм у којем су пробрани и гореименовани јунаци Чеховљевог дела јунаци за себе, усамљени у својој боли, али склони да оргазмички црпе сокове живота кад им се за то укаже ретка прилика. Најчешће у нападу беснила и обесним сновиђењима, када је њихов унутрашњи ток мисли оспољен агресивним средствима, па и нападима на све што их окружује. Да, Чеховљеви јунаци код Ботонда Нађа не трпе ништа. Они громко и здушно показују каква их је невоља спопала. Невоља бездушности и неповезаности, празнине и слободног пада. Невоља бездужности, ако искористимо узалудну мантру дела „Треба радити!” 

Иако делује чудновато то да је Андреј (Габор Месарош) пропали филмски редитељ који снима локалне свадбе, Олга (Ливиа Банка) остарела и прилично ненаметљива, заправо апатична учитељица, Маша (Јудит Ласло) разгоропађена фам фатал породице Прозоров, Ирина (Терезиа Фигура) балон од сапунице (знате оне представе по делима класика у којима готово да се лети у свемир), Ботонд Нађ је успео да сачува све оне монологе и важније дијалоге, то јест односе који красе „Три сестре”. Он је успео веома наметљиво да их допише, али не како би кварио оригинал, него како би створио властиту визију, како би дао властити одговор на питања са почетка овог текста, која су вероватно и њега мучила, односно била инспирисана изворником. 

Нико није невин, а поготово не наиван. Мушки ликови, као из контрапункта, снажно долазе до изражаја, њихов утицај на животе жена. Вершињин (Габор Понго) је објашњен подлом и необузданом амбицијом, што је појачано његовим смештањем у инвалидска колица. У једном тренутку он чак заигра и Хитлера, у референци на текст „Вечни фашизам” Умберта Ека. Култ традиције, ирационализам, теорије завере, популизам, национализам, све су то успешни састојци, оправдано приметни и у савременом друштву, што даје контекст за нове „3 сестре” и распад свих, па и назови породичних вредности, које ни у самом оригиналу баш не можемо видети. 

Чеховљеви јунаци код Ботонда Нађа не трпе ништа

Наталија (Габриела Црнковић), уопште није одушевљена што је добила оно што је хтела - богатог мужа и двоје деце. Не малтретира она укућане зато што је срећна, или зато што је кучка. Њен лик је добио веома комплексне и мрачне боје, а „задатак” у драми готово осветничке тонове. 

Кулигин (Бенце Салаи) свира гитару и делује да кулира. Међутим, не! Он је типични разочарани насилник, пасивно агресиван, који чека мрак да малтертира. Живописно карикатурални Тузенбах (Иштван Кереши), као и у делу, необјашњиво је неангажован, осим за то да постане спасилац, што је само једно од многих драматушрких инвенција које су у потпуности разбиле стакло огледања у Чехову. Сонгови, на пример, потпуно су преведени из наведених серенада оригинала, у неке домаће хитове. Чолину, односно Брегину „Е, драга, драга” на пример. Никада нисам гледао толико „посрбљену” представу у Новосадском позоришту (Ујвидеки синхаз). Исто тако, никада се осећао у њему (нити било ком другом домаћем позоришту) као да сам ове зиме у Штат театру Хамбурга, са топ-тренди европском естетиком.

Доктор Чебуткин (Атила Немет) можда и са најмање промена, упадљиво је пијан. И врло урнебесан, чувајући дух и иронију извроника, ако не и самог аутора. 

И на крају, почетак. У представи је то обрнуто - на почетку је приказан крај комада. Време тече уназад. У црну рупу, помислио сам будући да је на екранима био цитиран „Интерстелар” Кристофера Нолана. А тамо, ко зна. За оног ко познаје „Три сестре”, потпуно ме је опчинила могућност да не могу да замислим како се представа завршава. Нисам могао да замислим ни шта ћу све да видим у њој. Ено је и Југославија! Вау!