(FOTO, VIDEO) NOVOSAĐANI NE ZNAJU ŠTA PROPUŠTAJU! Stanovnici ovog mesta rade u gradu ali uživaju u seoskoj idili, život bez stresa urbane svakodnevice je FORMULA ZA SLOBODU I SREĆU
Kroz Šajkaš malo ko nikad nije prošao, makar kako bi stigao do auto-puta za Beograd ili se povezao sa istočnim delom Vojvodine.
Locirano na pogodnom mestu, raskrsnici četiri puta, ovo selo od oko 4.000 stanovnika i dalje živi, jer mu je i saobraćaj poprilično živ.
Koliko to ima prednosti a koliko mana – različito ćete čuto u zavisnosti od toga koga pitate...
– Dosta nam je opao broj stanovnika, ali ja to i ne primećujem – kaže sekretar Mesne zajednice Miroljub Medaković. – Imamo mnogo onih koji žive i rade ovde, ali i putuju za Titel ili Novi Sad na posao. Ali, samo u Šajkašu imamo oko 30 proizvođača PVC stolarije i preko 30 prijavljenih električara!
U Šajkašu imamo sve što nam treba, a sva veća mesta su nam blizu. Mislim da je bolje živeti ovde nego u Novom Sadu (Miroljub Medaković)
I dok privreda cveta, poljoprivreda im je slabija, ali samo zato što im je atar mali. Tako u Šajkašu imaju svega 15-ak poljoprivrednika koji uzgajaju standardne ratarske kulture.
– U Šajkašu imamo sve što nam treba, a sva veća mesta su nam blizu. Mislim da je bolje živeti ovde nego u Novom Sadu – veli Medaković.
Još ako uzmemo u obzir da jedna pristojna kuća u Šajkašu košta koliko i jednosoban stan u gradu...
– Mi smo većinu naših infrastrukturnih problema završili. Izgradili smo novu školu, crkva je sređena, a i zdravstvena stanica je nova, s tim što čekamo upotrebnu dozvolu. Kompletno je opremljena, ključ je u bravi, trebalo je već da bude otvorena, ali kadgod dođe Komisija, nađu neki prigovor. Tri-četiri puta su dolazili i stalno neke nepravilnosti nalazili. Tako da za ove tri godine lekari rade u zgradi Mesne zajednice, u sali za venčanja i kancelariji KUD-a. Što kažu, nekim aparaturama će isteći garancija, a još ih nisu ni probali – napominje sekretar MZ.
Predškolska ustanova se takođe gradi i za sad je ostalo da se finalizuju unutrašnji radovi i opremanje. Uređen je i centralni trg sa dečjim igralištem, rekonstruisano je nekoliko ulica, a najveća investicija koja ih čeka jeste dovršetak kanalizacije.
Prijateljstvo nema cenu
Ni najstarijim meštanima Šajkaša nikad nije dosadno, bar nije ukoliko su voljni da se priključe mesnom Udruženju penzionera „Treće doba” koje vodi Milenko Tesla. Osim redovnih druženja u svojim prostorijama, a koje se nalaze u zgradi Mesne zajednice, pripadnici trećeg doba redovno idu na izlete, more, igranke...
– Mi smo se sa novim snagama ponovo osnovali 2017. godine, a cilj mi je bio da okupim i aktiviram što više penzionera – kaže predsednik Udruženja Milenko Tesla. – Sve što smo do sad postigli ne bismo uspeli da nemamo predivne ljude u lokalnoj samoupravi i u našoj Mesnoj zajednici.
Zajedničkim snagama i voljom uspeli su da „prekrstare” celu Srbiju uzduž i popreko, a krajem oktobra bi trebalo da otputuju i na sam jug, odnosno u Leskovac i Vranje.
– Prvi smo počeli da sarađujemo sa turističkom agencijom iz Novog Sada, pa po povoljnim uslovima idemo u Grčku – naglašava naš sagovornik. – Ja sam od 1965. godine bio predsednik omladine kada sam radio za dobrobit njih, a sad sve radim za dobrobit sela i mojih penzionera. Treba se rodti da umeš nešto da organizuješ, a ja koristim svoja poznanstva, jer prijateljstvo nema cenu, zato sve ovo i uspevam. Trudim se da budemo svi isti i da svi imamo jednake mogućnosti.
– Sad nam je to najveći problem, ali dobili smo pare za završetak. Ima tri godine kako smo počeli da je radimo, jedan deo je određen, a sada će preostalih oko 60 odsto biti završeno. Naši meštani su 1992. godine sami uradili gas i vodu koja nam je kvalitetna bez prerađivanja jer nam je izvorište ispod brega, ali dvaput mesečno se rade analize – nabraja Medaković.
A kad sa svim tim završe, naš sagovornik se nada rekonstrukciji zgrade Mesne zajednice, koja je opštinska zgrada i zaista je lep i velik objekat koji treba sanirati.
Od ostalih pogodnosti u Šajkašu, za koji se može reći da spada u red varošica, naročito po izgledu i uređenju, ovo mesto se diči i Fudbalskim klubom „Borac” koji je, kao i Dobrovoljno vatrogasno društvo, osnovan 1925. godine. Takođe, KUD „Isidor Bajić” organizator je i domaćin međunarodne manifestacije „Šajka” koja okuplja goste iz celog sveta, pa su tako ove godine bili i fokloraši iz Meksika!
Kubure s lovištem, al’ ne i s podmlatkom
Najstarija organizacija u Šajkašu je Lovačko društvo koje ove godine obeležava 125 godina postojanja. Iako se prvobitno zvalo LD „Zec”, danas dela pod jasnim imenom – „Šajkaš”.
– Lovci su nekada svojim rukama u centru sela napravili veliki objekat, lovački dom, a mi smo uspeli da napravimo jedan van sela, lovački salaš – kaže lovočuvar Nemanja Simatović. – U sklopu tog imanja imamo i fazaneriju za uzgoj fazanske divljači. Naše lovište nam ne ide naruku jer nam je teren ravan ko tepsija, nemamo reke ni šume, teško je zadržati divljač, jer nema gde da se sakrije. Ali imamo organizovan lov na zečeve, fazane i srneću divljač. Naravno, šakali su nam poseban problem...
Međutim, veliki problem prave i poljoprivrednici koji prskaju i pale njive, a bome i uzoravaju više nego što mi smeli.
– Dosta smo materijalno oštećeni jer sve akcije koje sprovodimo uglavnom bivaju osujećenje od strane nesavesnih ljudi – jasan je Simatović.
Lovačko društvo „Šajkaš” iz Šajkaša trenutno broji 39 članova, s tim da je oko 25 njih aktivno. Takođe, mogu da se pohvale i podmlatkom koji je voljan da slobodno vreme provodi u prirodi.
Pravoslavni hram koji čuva istoriju
Istorija Šajkaša poznata je na osnovu života pravoslavnih vernika, odnosno da je u ovom mestu do 1818. godine već uveliko postojala drvena crkvica posvećena Blagoroditeljima Joakimu i Ani, ali ona biva srušena.
Prvi hram nalazio se prekoputa današnjeg, koji je posvećen Velikomučeniku Dimitriju, a čija izgradnja je počela upravo 1818. i trajala do 1821. godine.
Selo se nekad zvalo Sentivan, pa Koviljski Sentivan, da bi kasnije preimenovan u Šajkaš po šajkašima i Šajkaškoj oblasti kojoj pripada. Takođe, zna se da su u ovom mestu nekad uz Srbe živeli i Nemci i Mađari.
Kad već spominjemo crkvu, treba napomenuti da se u njoj nalazi apologion iliti praznični minej iz 1643. godine koji je radio Matej Basaraba, a koji predstavlja knjigu od velikog značaja pod zaštitom.
– Možemo se pohvaliti i da imamo četiri prestone ikone koje su rad našeg čuvenog slikara Dimitrija Avramovića iz Šajkaša – objašnjava paroh prvi šajkaški i starešina hrama jerej Mladen Jovanović. – Ovaj hrama je stradao i vaskrsavao zajedno sa narodom, pa je tako u građanskom ratu 1848-1849. godine bio spaljen i obnavnjan do 1924. godine, kada je osvešten od strane tadašnjeg episkopa Irineja Ćirića. Tada je rađen i ikonostas, rad Božidara Jeremića, koji je oslikao akademski slikar Stefan Stefanović iz Sremskih Karlovaca, a uz pomoć samoukog slikara Žarka Milinova iz Šajkaša.
U crkvi se nalazi i jedna od dve predstave stradalih Šajkašana u raciji 1942. godine, budući da su na Badnji dan mađarske okupacione vlasti odvele 30-ak šajkaških predaka i pobili ih na Tisi.
Takođe, u hramu se nalazi i nekoliko vitraža rađenih starim sistemom kaljenja stakla.
– Trenutno nam je najpotrebnija sanacija poda, podno grejanje i sanacija vlage. U pripremnoj smo fazi što se tiče tih radova, a onda prelazimo na zidno slikarstvo i ornamentiku, kao i sanaciju ikonostasa, što su sve poslovi koji su skupi. Ali, korak po korak, svake godine uradimo ponešto – ističe jerej Mladen Jovanović.
Kako dodaje, tokom godine bude oko 80 crkvenih obreda, od toga ima najviše opela, skoro 50, zatim dvadesetak krštenja i desetak venčanja.
