DNEVNIK U ZLATICI Dobrodošli u prvo eksperimentalno socijalističko selo u nekadašnjoj Jugoslaviji (Foto, video)
Zlatica. (Poduža dramska pauza.) Naselje pored kog smo prošli nebrojeno puta i samo zavirivali s glavnog puta tek toliko koliko se može.
Oivičeno zaštitnom ogradom uz drum i kanalićem koji se nalazi odmah do severnih granica sela, Zlatica odaje utisak jednog velikog dvorišta koji dele stanovnici uredno nanizanih kuća. A kad prođete kroz „kapiju” čeka vas kaldrma koja vas vodi i do ušuškanih zgrada. A pre njih do ogromnog parka.
I osim laganog truckanja po kocki koje brunda pod točkovim automobila, drugih grubih zvukova u selu nema. Samo cvrkut iz krošnji i pokoji lavež iz ograđenih okućnica. Parkiramo se ispred mesne zajednice lako pronašavši hlad, i pre nego što upoznajemo selo nogama, prvo saznajemo o njemu slušajući meštane željne gostiju.
– Ko god dođe kod nas prvi put, bude oduševljen – kaže predsednik Saveta MZ Zlatica Dragan Radičević, a mi se, jasno je, u potpunosti slažemo s njim. – Ovde je lepo doći vikendom pa provesti jedan dan u parku i uživati.
Međutim, zbog čega je ovo selo baš takvo kakvo jeste? Drugačije od svih ostalih, naročito po formaciji i izgledu?
– Ranije su okolo bili salaši na kojima su živeli Mađari, sluge Nemaca veleposednika, ali je formiranje sela krenulo 1949. godine, kada je počelo da se osniva Poljoprivredno dobro „Zlatica” – priča nam sekretar MZ Nevenka Tanović, snajka iz obližnjeg Lazareva, pojašnjavajući da se stoga i dalje govori „idem na Zlaticu” umesto „u”, jer se pre nastanka sela uvek išlo „na salaše”. – Tadašnje preduzeće pravilo je stanove za radnike, povlačili su ljude sa salaša, koji su potom uništeni i preorani. Takođe, postojali su i skauti koji su po Bosni, jugu Srbije i Dalmaciji vrbovali radnike za Zlaticu, tako da i danas ovde živi dosta Mađara i Srba. Ponosimo se time što smo multikulturalna sredina i kod nas baš nikad nije bilo problema na nacionalnoj osnovi.
Tokom same izgradnje naselja najpre je urađena kamena kaldrma uz koju je išao i zemljani iliti atarski put. Međutim, kocka je zamenila kamen pre više od četiri decenije, ali i dalje stoji ko da je juče postavljena. Sve ostale ulice su asfaltirane, s tim da čekaju na osvežavanje, čemu se meštani nestrpljivo nadaju.
– Zlatica je prvo eksperimentalno socijalističko selo u Jugoslaviji, nastalo s idejom da stanovnici, odnosno radnici u preduzeću, upravljaju naseljem. Međutim, raspad te države, a kasnije i privatizacija došli su iznenada, nismo to očekivali – kaže Radičević.
Nekad je na „Zlatici” bilo više radnika nego što ih danas ima sveukupno na spavanju. A ima ih oko 300. Firmu je, pak, kažu naši sagovornici, pošteno kupio „Matijević” i danas ima svega tridesetak zaposlenih.
– Privatizacijom su ljudi ostali bez posla i rasuli se, pa pet godina nismo imali nijedno rođeno dete u selu. Tada su se zatvorili i vrtić i škola. To je bio momenat koji je zapečatio sudbinu Zlatice. Takođe, poslednji talas sunovrata nije krenuo od korone, već od španskih serija i rijalitija. Ranije su meštani šetali selom, stariji sa starijima, mlađi sa mlađima, pa prutić u ruke da ih komarci ne jedu i šetali su, igrali košarku, išli u kafanu – jasna je Nevenka Tanović, ističući jedan ipak lep podatak, na ponos sela, a to je da trenutno prosečna starost meštana iznosi 52 godine.
Samodoprinos su imali do pre tri godine, a onda im nije ni omogućeno da raspišu izbore za ponovno uvođenje. To znači da za sve što im je potrebno treba da pišu projekte Gradu Zrenjaninu i čekaju da li će im išta biti odobreno. Ali, kako su svojevremeno mahom sami uspeli da izgrade i uobliče svoje selo, sada im ne preostaje ništa drugo nego da ga redovno održavaju i spreče dalje propadanje.
– Mi ne tražimo nikakva velika sredstva, imamo sve, treba nam samo „šminkanje”. Ali, rak-rana nam je to što nemamo zvanično status naselja, nego se i dalje vodimo kao deo Lazareva, i rešavanje tog pitanja nam je iznad svega. Ranije niko nije razmišljao o raščlanjenju, a onda se sve raskupusalo na svoju stranu, ali se papirološki ništa nije odvojilo – pojašnjava predsednik Saveta MZ, te dodaje da im je u fokusu i već pomenuto asfaltiranje, kao i prebacivanje vodovoda i kanalizacije sa „Matijevića” na Javno komunalno preduzeće „Vodovod i kanalizacija” u Zrenjaninu.
Kad nema para, nema ni uspeha, ni okupljanja
Na Zlatici se meštani najviše okupljaju oko Šahovskog kluba „Zlatica” i Udruženja penzionera i invalida rada.
U prvoj organizaciji trenutno ima dvadesetak članova, a u drugoj čak 55. Međutim, ma koliko da ih ima, otkad nemaju samodorpinos a ni podršku grada ili „Matijevića”, rezultati su sve slabiji, a druženja ređa.
– Nije nas samo korona zaustavila, nego se nema para – jasan je zamenik predsednika Udruženja penzionera Bogoljub Kojić. – Tako su šahisti spali na niži rang, fudbaleri se razišli, a mi penzioneri više nismo imali nijedan sastanak.
Na čelu šahista je Milenko Stašević, doktor mašinstva koji je rođen na pirinčanom polju koje je pripadalo „Zlatici”, a bežeći od posla traktoriste, na kraju je postao profesor za traktorstvo.
– Pre dve godine smo ušli u Drugu ligu Srbije, nakon što smo postali šamioni Banatske lige sever, ali kad smo tražili novčanu podršku, nisu nam ništa odgovorili, pa se sad opet takmičimo u Vojvođanskoj ligi – priča Stašević, žaleći što su klub osnovali tek 2008. godine, iako se na Zlatici šah igrao odvajkada, naročito u kafanama, kojih takođe više nema.
Ukoliko rešite da zavirite na Zlaticu, imaćete priliku da se okrepite u lokalnoj radnji, ali i na brojnim česmama kojima možete prići u okolini zgrada. Takođe u njihovoj blizini, a na samom kraju sela skroz desno, videćete napušteni velelpni objekat nekadašnje upravne zgrade “Zlatice”, u kojoj su se nalazile prodavnica, mesara, kafana, biblioteka, sala za proslave, bioskop, a koja danas vlasniku nije na spisku prioriteta pa propada pred očima onih koji su je maltene izgradili.
Srećom, takva sudbina nije zadesila Fudbalski klub „Zlatica”, premda je i on poslednjih godina na klimavim nogama. Zvanično postoji od 1962. godine, ima svu neophodnu infrastrukturu, dok se njegovo ponovno aktiviranje očekuje na jesen.
Pomislismo, dok smo bili u poseti, kako bi bilo sjajno popeti se na silos i upoznati sa Zlaticom iz ptičje perspektive. Jer to geometrijski osmišljeno selo i pedantno negovano rukom meštana vredelo bi osmatrati i sa visine i doživeti (osim adrenalina) njegov šarm iz ugla koji nije karakterističan za ravni Banat.
Ali, kako smo se popeli na nestvarnih pedesetak metara, što je tek priča za sebe, panorama koja nas je dočekala bila je... pa, neočekivana. Osim uredno naređanih i šarenih njiva koje se pružaju unedogled, od Zlatice smo videli samo bogate krošnje i pokoji krov u delu gde nema visokih stabala. Dakle, čeka nas novo penjanje al’ krajem il’ početkom godine, pod uslovom da bude suvo, jer tako je ipak najbezbednije.
