DNEVNIK U GRGUREVCIMA I kamen da „poseju” – nikao bi (Foto)

Al’ kažu, srediće ga uskoro. U svakom slučaju, šaltajući pogled s rupa na putu na panonske atare i talase, i tako ukrug, stigosmo, tačnije popesmo se, do Grgurevaca u koje vas u narednim redovima vodimo...

– Grgurevci su lepo, pitomo sremsko selo – prve su reči koje čujemo od v.d. predsednika Saveta Mesne zajednice Darka Tešanovića. – Svako hvali svoje selo, ali mi stvarno imamo lep geografski položaj, sve nam je blizu, naročito Fruška gora. Put kojim ste došli od Bešenova bi trebalo da se radi, ali smo pre dve-tri godine dobili nov ka Letenki, pa nam je sad za šest kilometara kraće do Novog Sada.

Fudbalski klub nam se zove „Sparta” jer smo se digli iz pepela, a i na sećanje na naših 300 streljanih meštana u Drugom svetskom ratu (Darko Tešanović)

To sad znači da se Grgurevcima može prići sa četiri strane, a mi smo izgleda izabrali baš najizazovniji pristup. Ali nema veze. Sve to ide u rok službe, a i pravo da vam kažemo, veći nam je gušt kad imamo takva iznenađenja, lako savladiva, a opet koja nam prikažu neku novu stranu naše Vojvodine koju, eto, iznova upoznajemo.

Selo služi da se produži život

Uprkos lepotama rodne Mačve i Divčibara, ali i Avale, bračni par Đekić je pre tri godine odlučio da se iz Beograda preseli baš na Frušku goru i to, pukom slučajnošću, u Grgurevcima. Radni vek su proveli u srpskoj prestonici, pa čak i popriličan niz penzionerskih godina, da bi se najzad ušuškali na padinama vojvođanske lepotice gde imaju svoj raj na 15 ari.

– Imamo kuću pod Avalom, na fantastičnom je mestu, ali Beograd je za studente i ljude koji rade, a ne za penzionere – priča Danka Đekić. – Oboje volimo da imamo više prostora, znači nam što u bašti imamo naš paradajz, luk, grašak... Znamo šta jedemo. Selo služi da se na neki način produži život.

Međutim, ono što nam je najveća impresija sa ovih putešestvija, jeste to da smo u centru Grgurevaca, u kojima prespava oko 850 duša, naišli na, pazite sad – butik!

– Imamo mi i po-ljoprivrednu apoteku, dve radnje, čak i građaru koja snabdeva i Sremsku Mitrovicu jer ima dobre cene. Fali nam humana apoteka i stalno nešto pokušavamo, ali ne ide – dodaje Tešanović.

Ipak, ono što je možda i najveći ponos sela jeste OFK „Sparta”!

– Fudbalski klub je osnovan davne 1921. godine pod imenom „Grgurevci”, ali su se pre desetak godina ugasili, da bismo mi potom sredili ceo stadion, iznivelisali teren, 80 odsto trave doneli sa „Zvezde”, napravili zalivni sistem, novu ogradu i od 2021. se ponovo oformili ali pod novim imenom. Zovemo se „Sparta” jer smo se digli iz pepela, a i na sećanje na naših 300 streljanih meštana u Drugom svetskom ratu. Takođe, od svih sela u okolini, mi imamo njajviše igrača iz svog mesta – naglašava Darko Tešanović.

Staro selo hrabrih junaka

Grgurevci su selo koje je nastalo oko nekadašnjeg katoličkog samostana posvećenog svetom Grguru još u 13. veku, kada su u tom delu Srema živeli Mađari. 

U 16. veku dolazi do povlačenja prvobitnog stanovništva, a doseljavanja Srba, pa je ceo Srem postao sandžak, a Grgurevci sedišta nahije, odnosno opštine.

Pravoslavni hram posvećen Svetom arhangelu Gavrilu podignut je sredinom 18. veka, dok je prva škola osnovana na samom početku 19. Zanimljivo je da je obrazovanje toliko bilo važno u ovom selu da je 1889. godine podignuta i Škola ženske mladeži, u čijem objektu se danas nalazi osmoletka „Boško Palkovljević Pinki”. Ovo mesto poznato je i po tome što su u njemu, kako se priča, nastale narodne pesme „Kosovka devojka” i „Smrt majke Jugovića”, koje je pribeležio Vuk Stefanović Karadžić.

U Grgurevcima se nalaze biste učesnika NOB-a, kao i spomenik  sećanje meštana koji su streljani tokom Drugog svetskog rata. Takođe, u dvorištu mesne zajednice nalaze se i dve prostorije koje podsećaju na nekadašnji život u selu, a to su spomen soba i etno soba.

Idealan geografski položaj Grgurevaca pogodan je i za vinograde, ali i uopšte za voćarstvo i ratarstvo. Prema rečima poljoprivrednika Žarka Radosavljevića, koji seje kukuruz i pšenicu i drži 40 krmača, kvalitet zemlje zavisi od lokacije, pa je tako onaj deo bliže Savi bolji od onog ka šumi. Ali, kako tvrde naši sagovornici, i kamen da stave, nikao bi!

– Klima se menja i ona nam je najveći protivnik. Kad dođe do suše, onda je katastrofa. Nekad po hektaru bude osam tona, a nekad dve. Mi smo najveći kockari, a ne oni koji potroše dve-tri hiljade dinara u kladionici – ističe Radosavljević, predviđajući da će za desetak godina ceo atar raditi desetak poljoprivrednika.

Vozajući se po selu, a naročito ka parku na izlazu iz mesta prema Manđelosu – gde imaju (presušeni) izvor, dečje igralište, drveni mostić i divnu šumicu – stičemo utisak da ovo valovito seoce ima toplu dušu i razigrani temperament. Šteta što nismo imali priliku i da okusimo čuveni sladoled koji se prodaje s kamiona dva-tri puta nedeljno, kada prepoznatljiva umilna muzika poziva meštane, naročito one najmlađe, da se rashlade kuglom od 60 dinara.

Dobra bašta u srcu Grgurevaca

Udruženje „Mitrovačka dobra bašta” odnovano je 2018. godine i bavi se preradom voća, odnosno proizvodnjom sokova, sirupa i džemova bez konzervansa i veštačkih zaslađivača. 

Višnje, borovnice, jabuke, šipak, bundeva... samo je deo zdrave ponude vrednih meštanki koje su preko projekata uspele da opreme svoje udruženje mašinama po „poslednjoj modi”.

– Voće koje koristimo je isključivo sa naših prostora i svako mora da nam prođe kroz ruke – naglašava zastupnica Udruženja Vukosava Tešanović. – U našem okruženju ima mnogo plantaža, dok šipka imamo na padinama Fruške gore.

Premda se trude da sarađuju sa osnovnom školom, najvažnije je, tvrdi naša sagovornica, da se podigne svest roditelja o važnosti potpuno zdravih i domaćih sokova.

– Ogorčna sam na roditelje koji dolaze na sajmove i neće deci da kupe sokove. Oni probaju, oduševe se, traže da im kupe, ali džabe, a onda ja svakom tom detetu poklonim flašicu – priča Vukosava, dodajući da svi koji žele da probaju njihove proizvode mogu da ih naruče preko društvenih mreža.