ДНЕВНИК У ГРГУРЕВЦИМА И камен да „посеју” – никао би (Фото)

Ал’ кажу, средиће га ускоро. У сваком случају, шалтајући поглед с рупа на путу на панонске атаре и таласе, и тако укруг, стигосмо, тачније попесмо се, до Гргуреваца у које вас у наредним редовима водимо...

– Гргуревци су лепо, питомо сремско село – прве су речи које чујемо од в.д. председника Савета Месне заједнице Дарка Тешановића. – Свако хвали своје село, али ми стварно имамо леп географски положај, све нам је близу, нарочито Фрушка гора. Пут којим сте дошли од Бешенова би требало да се ради, али смо пре две-три године добили нов ка Летенки, па нам је сад за шест километара краће до Новог Сада.

Фудбалски клуб нам се зове „Спарта” јер смо се дигли из пепела, а и на сећање на наших 300 стрељаних мештана у Другом светском рату (Дарко Тешановић)

То сад значи да се Гргуревцима може прићи са четири стране, а ми смо изгледа изабрали баш најизазовнији приступ. Али нема везе. Све то иде у рок службе, а и право да вам кажемо, већи нам је гушт кад имамо таква изненађења, лако савладива, а опет која нам прикажу неку нову страну наше Војводине коју, ето, изнова упознајемо.

Село служи да се продужи живот

Упркос лепотама родне Мачве и Дивчибара, али и Авале, брачни пар Ђекић је пре три године одлучио да се из Београда пресели баш на Фрушку гору и то, пуком случајношћу, у Гргуревцима. Радни век су провели у српској престоници, па чак и поприличан низ пензионерских година, да би се најзад ушушкали на падинама војвођанске лепотице где имају свој рај на 15 ари.

– Имамо кућу под Авалом, на фантастичном је месту, али Београд је за студенте и људе који раде, а не за пензионере – прича Данка Ђекић. – Обоје волимо да имамо више простора, значи нам што у башти имамо наш парадајз, лук, грашак... Знамо шта једемо. Село служи да се на неки начин продужи живот.

Међутим, оно што нам је највећа импресија са ових путешествија, јесте то да смо у центру Гргуреваца, у којима преспава око 850 душа, наишли на, пазите сад – бутик!

– Имамо ми и по-љопривредну апотеку, две радње, чак и грађару која снабдева и Сремску Митровицу јер има добре цене. Фали нам хумана апотека и стално нешто покушавамо, али не иде – додаје Тешановић.

Ипак, оно што је можда и највећи понос села јесте ОФК „Спарта”!

– Фудбалски клуб је основан давне 1921. године под именом „Гргуревци”, али су се пре десетак година угасили, да бисмо ми потом средили цео стадион, изнивелисали терен, 80 одсто траве донели са „Звезде”, направили заливни систем, нову ограду и од 2021. се поново оформили али под новим именом. Зовемо се „Спарта” јер смо се дигли из пепела, а и на сећање на наших 300 стрељаних мештана у Другом светском рату. Такође, од свих села у околини, ми имамо нјајвише играча из свог места – наглашава Дарко Тешановић.

Старо село храбрих јунака

Гргуревци су село које је настало око некадашњег католичког самостана посвећеног светом Гргуру још у 13. веку, када су у том делу Срема живели Мађари. 

У 16. веку долази до повлачења првобитног становништва, а досељавања Срба, па је цео Срем постао санџак, а Гргуревци седишта нахије, односно општине.

Православни храм посвећен Светом архангелу Гаврилу подигнут је средином 18. века, док је прва школа основана на самом почетку 19. Занимљиво је да је образовање толико било важно у овом селу да је 1889. године подигнута и Школа женске младежи, у чијем објекту се данас налази осмолетка „Бошко Палковљевић Пинки”. Ово место познато је и по томе што су у њему, како се прича, настале народне песме „Косовка девојка” и „Смрт мајке Југовића”, које је прибележио Вук Стефановић Караџић.

У Гргуревцима се налазе бисте учесника НОБ-а, као и споменик  сећање мештана који су стрељани током Другог светског рата. Такође, у дворишту месне заједнице налазе се и две просторије које подсећају на некадашњи живот у селу, а то су спомен соба и етно соба.

Идеалан географски положај Гргуреваца погодан је и за винограде, али и уопште за воћарство и ратарство. Према речима пољопривредника Жарка Радосављевића, који сеје кукуруз и пшеницу и држи 40 крмача, квалитет земље зависи од локације, па је тако онај део ближе Сави бољи од оног ка шуми. Али, како тврде наши саговорници, и камен да ставе, никао би!

– Клима се мења и она нам је највећи противник. Кад дође до суше, онда је катастрофа. Некад по хектару буде осам тона, а некад две. Ми смо највећи коцкари, а не они који потроше две-три хиљаде динара у кладионици – истиче Радосављевић, предвиђајући да ће за десетак година цео атар радити десетак пољопривредника.

Возајући се по селу, а нарочито ка парку на излазу из места према Манђелосу – где имају (пресушени) извор, дечје игралиште, дрвени мостић и дивну шумицу – стичемо утисак да ово валовито сеоце има топлу душу и разиграни темперамент. Штета што нисмо имали прилику и да окусимо чувени сладолед који се продаје с камиона два-три пута недељно, када препознатљива умилна музика позива мештане, нарочито оне најмлађе, да се расхладе куглом од 60 динара.

Добра башта у срцу Гргуреваца

Удружење „Митровачка добра башта” одновано је 2018. године и бави се прерадом воћа, односно производњом сокова, сирупа и џемова без конзерванса и вештачких заслађивача. 

Вишње, боровнице, јабуке, шипак, бундева... само је део здраве понуде вредних мештанки које су преко пројеката успеле да опреме своје удружење машинама по „последњој моди”.

– Воће које користимо је искључиво са наших простора и свако мора да нам прође кроз руке – наглашава заступница Удружења Вукосава Тешановић. – У нашем окружењу има много плантажа, док шипка имамо на падинама Фрушке горе.

Премда се труде да сарађују са основном школом, најважније је, тврди наша саговорница, да се подигне свест родитеља о важности потпуно здравих и домаћих сокова.

– Огорчна сам на родитеље који долазе на сајмове и неће деци да купе сокове. Они пробају, одушеве се, траже да им купе, али џабе, а онда ја сваком том детету поклоним флашицу – прича Вукосава, додајући да сви који желе да пробају њихове производе могу да их наруче преко друштвених мрежа.