ДНЕВНИК У ЗЛАТИЦИ Добродошли у прво експериментално социјалистичко село у некадашњој Југославији (Фото, видео)
Златица. (Подужа драмска пауза.) Насеље поред ког смо прошли небројено пута и само завиривали с главног пута тек толико колико се може.
Оивичено заштитном оградом уз друм и каналићем који се налази одмах до северних граница села, Златица одаје утисак једног великог дворишта који деле становници уредно нанизаних кућа. А кад прођете кроз „капију” чека вас калдрма која вас води и до ушушканих зграда. А пре њих до огромног парка.
И осим лаганог труцкања по коцки које брунда под точковим аутомобила, других грубих звукова у селу нема. Само цвркут из крошњи и покоји лавеж из ограђених окућница. Паркирамо се испред месне заједнице лако пронашавши хлад, и пре него што упознајемо село ногама, прво сазнајемо о њему слушајући мештане жељне гостију.
– Ко год дође код нас први пут, буде одушевљен – каже председник Савета МЗ Златица Драган Радичевић, а ми се, јасно је, у потпуности слажемо с њим. – Овде је лепо доћи викендом па провести један дан у парку и уживати.
Међутим, због чега је ово село баш такво какво јесте? Другачије од свих осталих, нарочито по формацији и изгледу?
– Раније су около били салаши на којима су живели Мађари, слуге Немаца велепоседника, али је формирање села кренуло 1949. године, када је почело да се оснива Пољопривредно добро „Златица” – прича нам секретар МЗ Невенка Тановић, снајка из оближњег Лазарева, појашњавајући да се стога и даље говори „идем на Златицу” уместо „у”, јер се пре настанка села увек ишло „на салаше”. – Тадашње предузеће правило је станове за раднике, повлачили су људе са салаша, који су потом уништени и преорани. Такође, постојали су и скаути који су по Босни, југу Србије и Далмацији врбовали раднике за Златицу, тако да и данас овде живи доста Мађара и Срба. Поносимо се тиме што смо мултикултурална средина и код нас баш никад није било проблема на националној основи.
Током саме изградње насеља најпре је урађена камена калдрма уз коју је ишао и земљани илити атарски пут. Међутим, коцка је заменила камен пре више од четири деценије, али и даље стоји ко да је јуче постављена. Све остале улице су асфалтиране, с тим да чекају на освежавање, чему се мештани нестрпљиво надају.
– Златица је прво експериментално социјалистичко село у Југославији, настало с идејом да становници, односно радници у предузећу, управљају насељем. Међутим, распад те државе, а касније и приватизација дошли су изненада, нисмо то очекивали – каже Радичевић.
Некад је на „Златици” било више радника него што их данас има свеукупно на спавању. А има их око 300. Фирму је, пак, кажу наши саговорници, поштено купио „Матијевић” и данас има свега тридесетак запослених.
– Приватизацијом су људи остали без посла и расули се, па пет година нисмо имали ниједно рођено дете у селу. Тада су се затворили и вртић и школа. То је био моменат који је запечатио судбину Златице. Такође, последњи талас суноврата није кренуо од короне, већ од шпанских серија и ријалитија. Раније су мештани шетали селом, старији са старијима, млађи са млађима, па прутић у руке да их комарци не једу и шетали су, играли кошарку, ишли у кафану – јасна је Невенка Тановић, истичући један ипак леп податак, на понос села, а то је да тренутно просечна старост мештана износи 52 године.
Самодопринос су имали до пре три године, а онда им није ни омогућено да распишу изборе за поновно увођење. То значи да за све што им је потребно треба да пишу пројекте Граду Зрењанину и чекају да ли ће им ишта бити одобрено. Али, како су својевремено махом сами успели да изграде и уобличе своје село, сада им не преостаје ништа друго него да га редовно одржавају и спрече даље пропадање.
– Ми не тражимо никаква велика средства, имамо све, треба нам само „шминкање”. Али, рак-рана нам је то што немамо званично статус насеља, него се и даље водимо као део Лазарева, и решавање тог питања нам је изнад свега. Раније нико није размишљао о рашчлањењу, а онда се све раскупусало на своју страну, али се папиролошки ништа није одвојило – појашњава председник Савета МЗ, те додаје да им је у фокусу и већ поменуто асфалтирање, као и пребацивање водовода и канализације са „Матијевића” на Јавно комунално предузеће „Водовод и канализација” у Зрењанину.
Кад нема пара, нема ни успеха, ни окупљања
На Златици се мештани највише окупљају око Шаховског клуба „Златица” и Удружења пензионера и инвалида рада.
У првој организацији тренутно има двадесетак чланова, а у другој чак 55. Међутим, ма колико да их има, откад немају самодорпинос а ни подршку града или „Матијевића”, резултати су све слабији, а дружења ређа.
– Није нас само корона зауставила, него се нема пара – јасан је заменик председника Удружења пензионера Богољуб Којић. – Тако су шахисти спали на нижи ранг, фудбалери се разишли, а ми пензионери више нисмо имали ниједан састанак.
На челу шахиста је Миленко Сташевић, доктор машинства који је рођен на пиринчаном пољу које је припадало „Златици”, а бежећи од посла трактористе, на крају је постао професор за тракторство.
– Пре две године смо ушли у Другу лигу Србије, након што смо постали шамиони Банатске лиге север, али кад смо тражили новчану подршку, нису нам ништа одговорили, па се сад опет такмичимо у Војвођанској лиги – прича Сташевић, жалећи што су клуб основали тек 2008. године, иако се на Златици шах играо одвајкада, нарочито у кафанама, којих такође више нема.
Уколико решите да завирите на Златицу, имаћете прилику да се окрепите у локалној радњи, али и на бројним чесмама којима можете прићи у околини зграда. Такође у њиховој близини, а на самом крају села скроз десно, видећете напуштени велелпни објекат некадашње управне зграде “Златице”, у којој су се налазиле продавница, месара, кафана, библиотека, сала за прославе, биоскоп, а која данас власнику није на списку приоритета па пропада пред очима оних који су је малтене изградили.
Срећом, таква судбина није задесила Фудбалски клуб „Златица”, премда је и он последњих година на климавим ногама. Званично постоји од 1962. године, има сву неопходну инфраструктуру, док се његово поновно активирање очекује на јесен.
Помислисмо, док смо били у посети, како би било сјајно попети се на силос и упознати са Златицом из птичје перспективе. Јер то геометријски осмишљено село и педантно неговано руком мештана вредело би осматрати и са висине и доживети (осим адреналина) његов шарм из угла који није карактеристичан за равни Банат.
Али, како смо се попели на нестварних педесетак метара, што је тек прича за себе, панорама која нас је дочекала била је... па, неочекивана. Осим уредно наређаних и шарених њива које се пружају унедоглед, од Златице смо видели само богате крошње и покоји кров у делу где нема високих стабала. Дакле, чека нас ново пењање ал’ крајем ил’ почетком године, под условом да буде суво, јер тако је ипак најбезбедније.
