ДНЕВНИК У МЕСИЋУ Тихо као да никога нема, а топло као да сте дошли кући

Наизглед као у котлини, између залуталих брегића покривених шумом, ушушкано вијугаво месташце дочекује путнике намернике, јер ништа друго ни не можете бити у том скривеном делу Војводине.

Уредно нанизане кућице разних боја и шара, раздвојене каналчићем илити поточићем преко ког су наштрикани мостићи,  асфалт с обе стране једва уочљиве воде (која је пре деценије знала да потопи и пола Вршца) и богата флора разноразног пажљиво негованог цвећа и дрвећа - то је слика и прилика наше овонедељне дестинације. И како онда да неко помисли да тако далек пут није био вредан?!

А какво је место, такви су, разуме се, и његови мештани. Видно озарени и раздрагани што их се неко сетио и превалио више од пола покрајине да би их посетио, дочекали су нас сређеним просторијама Дома културе, за једним од столова с цветним мушемама, а уз дуњевачу из флаше „Банатског ризлинга” креће разговор који је ненадано потрајао дуже него иначе. Дакле, имало се шта казти...

Имамо срећу што се пут код нас завршава, па имамо свој мир, нико нас не деранжира (Тодор Басараба)

- Имамо срећу што се пут код нас завршава, па имамо свој мир, нико нас не деранжира - вели председник Савета Месне заједнице Месић Тодор Басараба, на нашу констатацију да смо и сами уочили ту скрајнуту милину.

На све наведено треба додати и следеће...

- Месић је окружен брдима кварцног састава који стварају кретање ваздуха које шири позитивну енергију, што је као ваздушна бања, тако да код нас нема стреса - наглашава пензионер, доктор наука молекуларне биологије, песник, председник Удружења банатских писаца „Симион Драгуца” основаног пре нешто више од недељу дана и православни комуниста Теодор Гроза Делакодру. - Некад су Месић звали „село до шуме”, а сад је постало „село из шуме”, јер се сада шума свуда налази, нарочито на местима где су нам некад били пашњаци. Недостатком стоке, пашњаци се нису одржавали и сами су се пошумили, али није то квалитетно дрвеће.

Осим што им је сточарство на издисају, ратарење им такође није нарочито заступљено јер им је атар врло мали, па пољопривредници узимају у аренду земљу која припада поприлично удаљеним селима. Али, највећи проблем им је тренутно тај што и мештана има све мање, што је условило и да немају ни радњу у селу.

- Школа нам је до четвртог и заједно са децом из вртића тренутно их има седморо. Популација у селу нам је све старија и да се наше жене нису формирале у удружење, не бисмо имали баш никаквих активности. Ја сам им захвалан на ангажману и трудим се да им увек помогнемо колико можемо - напомиње Басараба.

Старије од старијег

Историја Месића везује се за истоимени (женски) манастир који се налази на самом улазу у село с леве стране.

Наиме, према једној легенди, манастир основају ученици Ћирила и Методија још 1030. године, док по локалној легенди манастир је основан у првој половини 13. века за шта је био задужен Арсеније Богдановић Хиландарац, кога је наводно лично Свети Сава (наравно, пре него што је постао Свети) поставио за игумана манастира. Међутим, трећа варијанта указује на то да је манастир подигнут крајем 15. века за шта је био задужен Јован Бранковић, последњи из своје лозе.

Село као село воздигло се тек 150 година након (трећепоменутог) оснивања манастира и то као његов прњавор од неколико српских кућа, чији су чланови били поданици. Пола века касније, досељавају се Румуни који преузимају послове за које су били задужени Срби који се пак селе за Вршац.

И манастир и село носе назив по потоку Месић, а верује се да је он добио име по једином римском команданту који се звао Флавијус Месићијус.

Да се вратимо још на тему пољопривреде... Месић је некада био синоним за виноградарство, међутим сви чокоти су повађени још шездесетих година (или што би песник Теодор каз’о - пре тридесетак година) и тиме је уништен имиџ села и целе ове регије. Оно мало земље што имају лошијег је квалитета, па се од култура увек врте кукуруз, овас, жито и сунцокрет. Међутим, на лоше резултате у пољопривреди, илити слабији род, утичу свакако и сушне године, па тако Гроза Делакодру каже да ове године први пут за његовог живота због мраза нису цветали багрем, бели јасен и јоргован.

А кад је реч о инфраструктури...

- Последњих осам година смо доста успели да урадимо у селу. Овај Дом културе је био пред рушењем, али смо га средили, а комплетно смо обновили и школу. Тренутно су нам проблем две улице укупне дужине од 400 метара, а које немају асфалт. Гас нам је стигао до улаза у село и мрежа никад није развучена даље, па се надамо да ће нам и то решити - набраја председник села, премда тврди да је више слуга него газда.

Присећајући се како је некад „поглавар” села заиста имао неку власт, наши саговорници напомињу да су у просторијама Месне заједнице до пред Други светски рат имали затвор! Па ко прави керефеке, оп, заврши иза решетака да се мало опа-мети...

Некад су Месић звали „село до шуме”, а сад је постало „село из шуме”, јер се сада шума свуда налази, нарочито на местима где су нам некад били пашњаци (Теодор Гроза Делакодру)

- Не ваља што не знамо да поштујемо и ценимо одређене људе који су нешто урадили и даље раде у нашем селу, који су наша дика, који су подигли културу на неки ниво. Код нас су такви људи слуге. Добро је што председник кад коси даје добар пример, али људи му се смеју, уместо да му кажу „Браво!” и приђу и помогну. Човекољубље се изгубило - наглашава доктор наука, а вала и доктор живота.

Кад се Месићанке уједине

Удружење жена „На извору поточића” основано је 2018. године и броји десет чланица из Месића. Како председница Моника Лука каже, идеја за покретањем мештанки настала је услед поприлично монотоног живота у селу.

- Мислила сам да нам је нешто потребно, јер је све било мртво - вели Моника, најпре почевши да организује фолклор који се нажалост није дуго задржао, јер нису ни имали довољно заинтересованих играча. - Онда сам дошла на идеју да окупим жене, које су се одазвале, па нас је у почетку било више него данас. Почеле смо од нуле. Нисмо имале ни просторије, а да бисмо се уопште регистровале, ишле смо по селу да скупљамо новац. Тако смо почеле и да прикупљамо старе ствари, ношње, ћилиме, све оно што је мештанима стајало негде у запећку и није им требало.

Од свега што су успеле да прикупе, чланица Удружења Лариса Вулку најпоноснија је на кочије које су успеле потпуно да среде, те сада красе двориште Дома културе.

Осим ствари које представљају културу и обичаје локалног становништва, а које и даље траже по селу, вредне Месићанке се двапут недељно окупљају, а на манифестацијама се представљају и кроз вез, штрикање, хеклање и, наравно, штрудле, кифлице, крофне...

- Много нам значи ово Удружење, нарочито домаћицама које су код куће по цео дан. Ово нам је предах - сложне су Моника и Лариса, додајући како им само још недостаје разбој! Па, ако га имате (вишка), а ви трк у Месић у септембру на њихову манифестацију „Богатство предака” и однесите им скроман поклон.