ДНЕВНИК У МАЛИМ РАДИНЦИМА Велико срце Срема: Село у ком се живи с душом и НЕМА кућа на продају!
До сад се није десило да при доласку у неко село видимо скоро већину мештана и то сређених, живахних, срећних...
Истина, до сада се није ни потрефило да се, током ових наших путешествија, нађемо у месту које баш тада има црквену славу и још раширенијих руку дочекује госте.
Такав пријем био је у Малим Радинцима, селу које нас је од самог уласка одушевило најпре својим изгледом, а потом и гостопримством. Није ни чудо што смо поново (на наше велико изненађење и то други пут у месец дана) чули како су баш ови Сремци питоми!
– Мислим да питомије и блаже људе у Срему нећете наћи, јер у Малим Радинцима живимо с душом и одолевамо свим новотаријама, задржали смо топлину и волимо да угостимо све који нам дођу тако да они то памте, а чујем да смо у томе у предности наспрам осталих – каже самоуверени председник Савета Мснее заједнице Живко Стојковић, што не можемо да му противречимо.
Задржали смо топлину и волимо да угостимо све који нам дођу тако да они то памте, а чујем да смо у томе у предности наспрам осталих (Живко Стојковић)
Каже да њихово село има фантастичну географску позицију, али није типично сремско равничарско место у ком бицикл можеш да гураш кад ти спадне ланац.
На место брвнаре сазидан храм на понос села
Мали Радинци стари су више од 300 година, будући да се први пут у документима спомињу 1702. године и од почетка под истим именом. Неки извори тврде да је назив потекао од радних обавеза према тадашњем властелинству, док је префикс Мали додат како би се разликовали од оближњих Великих Радинаца (који припадају општини Сремска Митровица и нису баш богзнаколико већи).
Приликом наше посете 22. маја, црква која је посвећена преносу моштију Светог оца Николаја, обележавала је 260 година постојања, с тим да је на истом месту првобитно била сазидана брвнара из које су касније пренети иконостас као и велики крст са осликаним распећем.
На тај важан датум за храм и село одржана је света архијерејска литургија коју је служило Његово високопреосвештенство архиепископ сирмијски и митрополит сремски г. Василије, након чега је одржан заједнички ручак и прослава мештана и гостију.
- Имамо проблем са бреговима, али зато увек зими имамо где да се спуштамо санкама, док код вас у Банату увек неко мора да вас вуче. Одговорно вам тврдим да код нас нема проблема у међуљудским односима и сви заједно јако лепо функционишемо – вели Стојковић .
Одмах да вам кажемо да у Малим Радинцима нема кућа на продају, јер последња која је била купљена је пре две недеље за 65.000 евра и то само два дана након што је осванула у огласима!
– Могу да се похвалим да у последњој деценији имамо доста младих брачних парова који имају по троје деце, а добра привредна клима у Руми је то и омогућила. Млади тамо раде, а овде живе. Штавише, све је мање оних који одлазе из села – напомиње наш домаћин, додајући да је то и један од разлога зашто кафане никад нису могле да им успеју у Малим Радинцима.
У селу пак преспава имеђу 700 и 800 становника, тако нам је дипломатски речено, а гледајући пописе од претходних деценија, чини се да их је сад више него икад...
– С друге стране, наше село је увек било познато по сточарству и увек смо имали бар 10.000 товљеника, док је тај број у благом паду. Такође, некад смо имали и доста крава и пашњака, али успон привреде је променио и ту слику. Споменуто је улагање у лековито биље код нас, али ја још нисам чуо да од лаванде и коприве може да се прави кулен – вели Стојковић.
Нисмо ни ми, али смо зато чули да се у Малим Радинцима живина храни лешницима, свиње тиквицама...
Код учитељице је ипак најлепше
Подручно одељење румске осмолетке „Змај Јован Јовановић” у Малим Радинцима броји укупно 18 ђака од првог до четвртог разреда, распоређених у два комбинована одељења. Приликом наше посете разговарали смо са учитељицом Катарином Крстоношић и ученицима Филипом Павловићем, Еленом Васић, Нађом Ристић, Нином Стојковић и Дуњом Шолаја.
– Врло је изазовно бити учитељица у комбинованим одељенима, али и лакше јер буде мање ђака – каже најстарија саговорница из Змајеве дружине. – Редовно одржавамо приредбе за Светог Саву, сарађујемо са васпитачицом и њеним предшколцима, организујемо приредбу за крај школске године, правимо маскенбале...
А деца ко деца... не воле превише да уче и једва чекају да одрасту. Док они мало старији, односно петаци који иду у Руму у школу, кажу да би се најрадије вратили код учитељице!
Но, да би се нека снајка макар удала у Мале Радинце, кад већ не постоји опција куповине некретнине, село као село мора да понуди и добру инфраструктуру, јелте?
– Протеклих година смо имали неколико улагања, рецимо реновирали смо школу која је била баш девастирана. Тренутно смо у процесу комплетног обнављања цркве и за сада смо пресекли влагу, урадили кров, изнивелисали двориште и добили нову капију. Остало је да се среде фасада, звоник и оно што нам је најбитније да се врати стари сјај иконама које су поцрнеле од парафина. Такође, обећано нам је да ће се средити Румска улица, проширити гробље на ком ћемо можда већ ове године почети да зидамо капелу – набраја наш саговорник.
Осим слоге и заједничких напора ка константном бољитку, на понос села је и Фудбалски клуб „Фрушкогорац” који је основан 1928. године, али и Ловачко друштво „Соко” које окупља заљубљенике у природу од 1932.
Највећи проблем српске пољопривреде су снајке
Е, кад вас је наслов привукао да прочитате зашто су то снајке највећи проблем наше пољопривреде, дозволите да вам објаснимо. Односно, да вам госн агроном Драган Кљајић предочи како ствари у ствари стоје...
– Оно што ћете чути од мене је другачији поглед на пољопривреду, а који је приближан обичном сељаку, дакле онима који раде десет, 20, 30 хектара, имају старе машине, што је случај са 90 одсто мештана овог села – почиње своју причу Кљајић, упознајући нас са својом радном биографијом која је подразумевала бављење агрономијом на врло високом нивоу. – Први проблем који спомињем јесте снајка! На моја предавања дођу сви намргођени, а ја их одмах питам да ли су преписали снајкама земљу, јер ако нису, ништа од пољопривреде нема! Они завезали! Кад је реч о пољопривреди, ту није проблем у плати, већ у радном времену, јер ми кад радимо-радимо, кад не радимо-не радимо, али ако се муж данас не врати жени до четири поподне, оставиће га. Снајка је данас нервозна, више те не чека кући као некад. Једноставно, мења се профил становника на селу. Кад снајка дође у село, прво на њу два јутра земље да се препише, да она зна да је део куће, да је поштована и цењена. Кад свекар то не уради, уђе нервоза у кућу, долази до растура бракова... Да ви видите како жене живе у Малим Раиднцима, то нема нигде. Удају се код нас без проблема, јер овде су мудри људи. То је све социолошки проблем.
Треба ли још нешто да вам додамо или је ово довољно?
