DNEVNIK U MESIĆU Tiho kao da nikoga nema, a toplo kao da ste došli kući

Naizgled kao u kotlini, između zalutalih bregića pokrivenih šumom, ušuškano vijugavo mestašce dočekuje putnike namernike, jer ništa drugo ni ne možete biti u tom skrivenom delu Vojvodine.

Uredno nanizane kućice raznih boja i šara, razdvojene kanalčićem iliti potočićem preko kog su naštrikani mostići,  asfalt s obe strane jedva uočljive vode (koja je pre decenije znala da potopi i pola Vršca) i bogata flora raznoraznog pažljivo negovanog cveća i drveća - to je slika i prilika naše ovonedeljne destinacije. I kako onda da neko pomisli da tako dalek put nije bio vredan?!

A kakvo je mesto, takvi su, razume se, i njegovi meštani. Vidno ozareni i razdragani što ih se neko setio i prevalio više od pola pokrajine da bi ih posetio, dočekali su nas sređenim prostorijama Doma kulture, za jednim od stolova s cvetnim mušemama, a uz dunjevaču iz flaše „Banatskog rizlinga” kreće razgovor koji je nenadano potrajao duže nego inače. Dakle, imalo se šta kazti...

Imamo sreću što se put kod nas završava, pa imamo svoj mir, niko nas ne deranžira (Todor Basaraba)

- Imamo sreću što se put kod nas završava, pa imamo svoj mir, niko nas ne deranžira - veli predsednik Saveta Mesne zajednice Mesić Todor Basaraba, na našu konstataciju da smo i sami uočili tu skrajnutu milinu.

Na sve navedeno treba dodati i sledeće...

- Mesić je okružen brdima kvarcnog sastava koji stvaraju kretanje vazduha koje širi pozitivnu energiju, što je kao vazdušna banja, tako da kod nas nema stresa - naglašava penzioner, doktor nauka molekularne biologije, pesnik, predsednik Udruženja banatskih pisaca „Simion Draguca” osnovanog pre nešto više od nedelju dana i pravoslavni komunista Teodor Groza Delakodru. - Nekad su Mesić zvali „selo do šume”, a sad je postalo „selo iz šume”, jer se sada šuma svuda nalazi, naročito na mestima gde su nam nekad bili pašnjaci. Nedostatkom stoke, pašnjaci se nisu održavali i sami su se pošumili, ali nije to kvalitetno drveće.

Osim što im je stočarstvo na izdisaju, ratarenje im takođe nije naročito zastupljeno jer im je atar vrlo mali, pa poljoprivrednici uzimaju u arendu zemlju koja pripada poprilično udaljenim selima. Ali, najveći problem im je trenutno taj što i meštana ima sve manje, što je uslovilo i da nemaju ni radnju u selu.

- Škola nam je do četvrtog i zajedno sa decom iz vrtića trenutno ih ima sedmoro. Populacija u selu nam je sve starija i da se naše žene nisu formirale u udruženje, ne bismo imali baš nikakvih aktivnosti. Ja sam im zahvalan na angažmanu i trudim se da im uvek pomognemo koliko možemo - napominje Basaraba.

Starije od starijeg

Istorija Mesića vezuje se za istoimeni (ženski) manastir koji se nalazi na samom ulazu u selo s leve strane.

Naime, prema jednoj legendi, manastir osnovaju učenici Ćirila i Metodija još 1030. godine, dok po lokalnoj legendi manastir je osnovan u prvoj polovini 13. veka za šta je bio zadužen Arsenije Bogdanović Hilandarac, koga je navodno lično Sveti Sava (naravno, pre nego što je postao Sveti) postavio za igumana manastira. Međutim, treća varijanta ukazuje na to da je manastir podignut krajem 15. veka za šta je bio zadužen Jovan Branković, poslednji iz svoje loze.

Selo kao selo vozdiglo se tek 150 godina nakon (trećepomenutog) osnivanja manastira i to kao njegov prnjavor od nekoliko srpskih kuća, čiji su članovi bili podanici. Pola veka kasnije, doseljavaju se Rumuni koji preuzimaju poslove za koje su bili zaduženi Srbi koji se pak sele za Vršac.

I manastir i selo nose naziv po potoku Mesić, a veruje se da je on dobio ime po jedinom rimskom komandantu koji se zvao Flavijus Mesićijus.

Da se vratimo još na temu poljoprivrede... Mesić je nekada bio sinonim za vinogradarstvo, međutim svi čokoti su povađeni još šezdesetih godina (ili što bi pesnik Teodor kaz’o - pre tridesetak godina) i time je uništen imidž sela i cele ove regije. Ono malo zemlje što imaju lošijeg je kvaliteta, pa se od kultura uvek vrte kukuruz, ovas, žito i suncokret. Međutim, na loše rezultate u poljoprivredi, iliti slabiji rod, utiču svakako i sušne godine, pa tako Groza Delakodru kaže da ove godine prvi put za njegovog života zbog mraza nisu cvetali bagrem, beli jasen i jorgovan.

A kad je reč o infrastrukturi...

- Poslednjih osam godina smo dosta uspeli da uradimo u selu. Ovaj Dom kulture je bio pred rušenjem, ali smo ga sredili, a kompletno smo obnovili i školu. Trenutno su nam problem dve ulice ukupne dužine od 400 metara, a koje nemaju asfalt. Gas nam je stigao do ulaza u selo i mreža nikad nije razvučena dalje, pa se nadamo da će nam i to rešiti - nabraja predsednik sela, premda tvrdi da je više sluga nego gazda.

Prisećajući se kako je nekad „poglavar” sela zaista imao neku vlast, naši sagovornici napominju da su u prostorijama Mesne zajednice do pred Drugi svetski rat imali zatvor! Pa ko pravi kerefeke, op, završi iza rešetaka da se malo opa-meti...

Nekad su Mesić zvali „selo do šume”, a sad je postalo „selo iz šume”, jer se sada šuma svuda nalazi, naročito na mestima gde su nam nekad bili pašnjaci (Teodor Groza Delakodru)

- Ne valja što ne znamo da poštujemo i cenimo određene ljude koji su nešto uradili i dalje rade u našem selu, koji su naša dika, koji su podigli kulturu na neki nivo. Kod nas su takvi ljudi sluge. Dobro je što predsednik kad kosi daje dobar primer, ali ljudi mu se smeju, umesto da mu kažu „Bravo!” i priđu i pomognu. Čovekoljublje se izgubilo - naglašava doktor nauka, a vala i doktor života.

Kad se Mesićanke ujedine

Udruženje žena „Na izvoru potočića” osnovano je 2018. godine i broji deset članica iz Mesića. Kako predsednica Monika Luka kaže, ideja za pokretanjem meštanki nastala je usled poprilično monotonog života u selu.

- Mislila sam da nam je nešto potrebno, jer je sve bilo mrtvo - veli Monika, najpre počevši da organizuje folklor koji se nažalost nije dugo zadržao, jer nisu ni imali dovoljno zainteresovanih igrača. - Onda sam došla na ideju da okupim žene, koje su se odazvale, pa nas je u početku bilo više nego danas. Počele smo od nule. Nismo imale ni prostorije, a da bismo se uopšte registrovale, išle smo po selu da skupljamo novac. Tako smo počele i da prikupljamo stare stvari, nošnje, ćilime, sve ono što je meštanima stajalo negde u zapećku i nije im trebalo.

Od svega što su uspele da prikupe, članica Udruženja Larisa Vulku najponosnija je na kočije koje su uspele potpuno da srede, te sada krase dvorište Doma kulture.

Osim stvari koje predstavljaju kulturu i običaje lokalnog stanovništva, a koje i dalje traže po selu, vredne Mesićanke se dvaput nedeljno okupljaju, a na manifestacijama se predstavljaju i kroz vez, štrikanje, heklanje i, naravno, štrudle, kiflice, krofne...

- Mnogo nam znači ovo Udruženje, naročito domaćicama koje su kod kuće po ceo dan. Ovo nam je predah - složne su Monika i Larisa, dodajući kako im samo još nedostaje razboj! Pa, ako ga imate (viška), a vi trk u Mesić u septembru na njihovu manifestaciju „Bogatstvo predaka” i odnesite im skroman poklon.