(ФОТО, ВИДЕО) НОВОСАЂАНИ НЕ ЗНАЈУ ШТА ПРОПУШТАЈУ! Становници овог места раде у граду али уживају у сеоској идили, живот без стреса урбане свакодневице је ФОРМУЛА ЗА СЛОБОДУ И СРЕЋУ
Кроз Шајкаш мало ко никад није прошао, макар како би стигао до ауто-пута за Београд или се повезао са источним делом Војводине.
Лоцирано на погодном месту, раскрсници четири пута, ово село од око 4.000 становника и даље живи, јер му је и саобраћај поприлично жив.
Колико то има предности а колико мана – различито ћете чуто у зависности од тога кога питате...
– Доста нам је опао број становника, али ја то и не примећујем – каже секретар Месне заједнице Мирољуб Медаковић. – Имамо много оних који живе и раде овде, али и путују за Тител или Нови Сад на посао. Али, само у Шајкашу имамо око 30 произвођача ПВЦ столарије и преко 30 пријављених електричара!
У Шајкашу имамо све што нам треба, а сва већа места су нам близу. Мислим да је боље живети овде него у Новом Саду (Мирољуб Медаковић)
И док привреда цвета, пољопривреда им је слабија, али само зато што им је атар мали. Тако у Шајкашу имају свега 15-ак пољопривредника који узгајају стандардне ратарске културе.
– У Шајкашу имамо све што нам треба, а сва већа места су нам близу. Мислим да је боље живети овде него у Новом Саду – вели Медаковић.
Још ако узмемо у обзир да једна пристојна кућа у Шајкашу кошта колико и једнособан стан у граду...
– Ми смо већину наших инфраструктурних проблема завршили. Изградили смо нову школу, црква је сређена, а и здравствена станица је нова, с тим што чекамо употребну дозволу. Комплетно је опремљена, кључ је у брави, требало је већ да буде отворена, али кадгод дође Комисија, нађу неки приговор. Три-четири пута су долазили и стално неке неправилности налазили. Тако да за ове три године лекари раде у згради Месне заједнице, у сали за венчања и канцеларији КУД-а. Што кажу, неким апаратурама ће истећи гаранција, а још их нису ни пробали – напомиње секретар МЗ.
Предшколска установа се такође гради и за сад је остало да се финализују унутрашњи радови и опремање. Уређен је и централни трг са дечјим игралиштем, реконструисано је неколико улица, а највећа инвестиција која их чека јесте довршетак канализације.
Пријатељство нема цену
Ни најстаријим мештанима Шајкаша никад није досадно, бар није уколико су вољни да се прикључе месном Удружењу пензионера „Треће доба” које води Миленко Тесла. Осим редовних дружења у својим просторијама, а које се налазе у згради Месне заједнице, припадници трећег доба редовно иду на излете, море, игранке...
– Ми смо се са новим снагама поново основали 2017. године, а циљ ми је био да окупим и активирам што више пензионера – каже председник Удружења Миленко Тесла. – Све што смо до сад постигли не бисмо успели да немамо предивне људе у локалној самоуправи и у нашој Месној заједници.
Заједничким снагама и вољом успели су да „прекрстаре” целу Србију уздуж и попреко, а крајем октобра би требало да отпутују и на сам југ, односно у Лесковац и Врање.
– Први смо почели да сарађујемо са туристичком агенцијом из Новог Сада, па по повољним условима идемо у Грчку – наглашава наш саговорник. – Ја сам од 1965. године био председник омладине када сам радио за добробит њих, а сад све радим за добробит села и мојих пензионера. Треба се родти да умеш нешто да организујеш, а ја користим своја познанства, јер пријатељство нема цену, зато све ово и успевам. Трудим се да будемо сви исти и да сви имамо једнаке могућности.
– Сад нам је то највећи проблем, али добили смо паре за завршетак. Има три године како смо почели да је радимо, један део је одређен, а сада ће преосталих око 60 одсто бити завршено. Наши мештани су 1992. године сами урадили гас и воду која нам је квалитетна без прерађивања јер нам је извориште испод брега, али двапут месечно се раде анализе – набраја Медаковић.
А кад са свим тим заврше, наш саговорник се нада реконструкцији зграде Месне заједнице, која је општинска зграда и заиста је леп и велик објекат који треба санирати.
Од осталих погодности у Шајкашу, за који се може рећи да спада у ред варошица, нарочито по изгледу и уређењу, ово место се дичи и Фудбалским клубом „Борац” који је, као и Добровољно ватрогасно друштво, основан 1925. године. Такође, КУД „Исидор Бајић” организатор је и домаћин међународне манифестације „Шајка” која окупља госте из целог света, па су тако ове године били и фоклораши из Мексика!
Кубуре с ловиштем, ал’ не и с подмлатком
Најстарија организација у Шајкашу је Ловачко друштво које ове године обележава 125 година постојања. Иако се првобитно звало ЛД „Зец”, данас дела под јасним именом – „Шајкаш”.
– Ловци су некада својим рукама у центру села направили велики објекат, ловачки дом, а ми смо успели да направимо један ван села, ловачки салаш – каже ловочувар Немања Симатовић. – У склопу тог имања имамо и фазанерију за узгој фазанске дивљачи. Наше ловиште нам не иде наруку јер нам је терен раван ко тепсија, немамо реке ни шуме, тешко је задржати дивљач, јер нема где да се сакрије. Али имамо организован лов на зечеве, фазане и срнећу дивљач. Наравно, шакали су нам посебан проблем...
Међутим, велики проблем праве и пољопривредници који прскају и пале њиве, а боме и узоравају више него што ми смели.
– Доста смо материјално оштећени јер све акције које спроводимо углавном бивају осујећење од стране несавесних људи – јасан је Симатовић.
Ловачко друштво „Шајкаш” из Шајкаша тренутно броји 39 чланова, с тим да је око 25 њих активно. Такође, могу да се похвале и подмлатком који је вољан да слободно време проводи у природи.
Православни храм који чува историју
Историја Шајкаша позната је на основу живота православних верника, односно да је у овом месту до 1818. године већ увелико постојала дрвена црквица посвећена Благородитељима Јоакиму и Ани, али она бива срушена.
Први храм налазио се прекопута данашњег, који је посвећен Великомученику Димитрију, а чија изградња је почела управо 1818. и трајала до 1821. године.
Село се некад звало Сентиван, па Ковиљски Сентиван, да би касније преименован у Шајкаш по шајкашима и Шајкашкој области којој припада. Такође, зна се да су у овом месту некад уз Србе живели и Немци и Мађари.
Кад већ спомињемо цркву, треба напоменути да се у њој налази апологион илити празнични минеј из 1643. године који је радио Матеј Басараба, а који представља књигу од великог значаја под заштитом.
– Можемо се похвалити и да имамо четири престоне иконе које су рад нашег чувеног сликара Димитрија Аврамовића из Шајкаша – објашњава парох први шајкашки и старешина храма јереј Младен Јовановић. – Овај храма је страдао и васкрсавао заједно са народом, па је тако у грађанском рату 1848-1849. године био спаљен и обнавњан до 1924. године, када је освештен од стране тадашњег епископа Иринеја Ћирића. Тада је рађен и иконостас, рад Божидара Јеремића, који је осликао академски сликар Стефан Стефановић из Сремских Карловаца, а уз помоћ самоуког сликара Жарка Милинова из Шајкаша.
У цркви се налази и једна од две представе страдалих Шајкашана у рацији 1942. године, будући да су на Бадњи дан мађарске окупационе власти одвеле 30-ак шајкашких предака и побили их на Тиси.
Такође, у храму се налази и неколико витража рађених старим системом каљења стакла.
– Тренутно нам је најпотребнија санација пода, подно грејање и санација влаге. У припремној смо фази што се тиче тих радова, а онда прелазимо на зидно сликарство и орнаментику, као и санацију иконостаса, што су све послови који су скупи. Али, корак по корак, сваке године урадимо понешто – истиче јереј Младен Јовановић.
Како додаје, током године буде око 80 црквених обреда, од тога има највише опела, скоро 50, затим двадесетак крштења и десетак венчања.
