SUSRETI: SANELA TRZIN, BRANITELJKA LIBERIJSKOG PREDSEDNIKA, SIGURNU LUKU PRONAŠLA U SREMSKIM KARLOVCIMA Živim tamo gde osećam da pripadam

Prvi put kao moguće mesto za život pojavili su se početkom devedesetih kada opstanak i nastavak života u Splitu gde je rođena i živela sa roditeljima i bratom nije bio bezbedan. Otac Zdravko je prvi napustio Split i otišao u Nemačku gde su joj živeli baba i deda, a majka Ana sa njom i starijim bratom Sašom kada je postalo neizdrživo živeti u neprijateljskom okruženju, trebalo je da sa kumovima dođe u Karlovace. Međutim, nije bilo dovoljno mesta za sve u autu i oni se zapućuju u Nemačku. 

- Imali smo kod koga da odemo, ali je život počeo iznova - priča Sanela. - U Nemačkoj sam pošla u treći razred osnovne škole  ne znajući jezik. Bilo je teško, ali meni kao detetu ne nešto posebno. U prvoj školi, a svake godine sam išla u drugu, našla sam se u odeljenju gde je bilo još dece s našeg podneblja. Proveli smo u Nemačkoj četiri godine i nadali se da ćemo ostati tu da živimo. Međutim, kako je u to vreme bio na snazi propis po kom se boravak ljudi sa ratom zahvaćenih područja u Nemačkoj dozvoljava dok u njihovim zemljama traju sukobi, 1996.  nam javljaju tamošnje vlasti da ne možemo da ostanemo više jer je rat završen i dobili smo 24 sata da se iselimo. Bio je to šok. Mi smo se već adaptirali, vodili sređen život, imali stan...Mene tada nije pogodilo toliko to što idemo negde drugde već sam samo mislila kako moram da vratim knjige da bi ih neko drugi mogao koristiti, jer je praksa u Nemačkoj da se udžbenici nasleđuju od starijih generacija i predaju narednim. Spakovali smo se i krenuli ne znajući kuda. Na pitanje gde idemo tata je kratko odgovorio: „Idemo ka Srbiji, pa ćemo videti šta dalje“. Zaputili smo se ka Karlovcima gde su se doselili kumovi s kojima je trebalo da izbegnemo iz Splita. 

Bez igde ičega, adaptirali su se koliko je bilo moguće u novoj sredini. Otac je uspeo da se vrati u Nemačku i nastavio tamo da radi. Sanela je pošla u karlovačku osnovnu školu gde se susrela sa sličnim problemom kao i u Namačkoj - nije znala ćirilicu, no i to je savladala. 

- Posle nekog vremena provedenog u Karlovcima vlasti iz Namačke su nam javile da su načinile grešku kada su nas deportovale. Ispostavilo se da su u međuvremenu otkrili da je u Krajini odakle mi potiču roditelji načinjen zločin u kom je veliki deo očeve familije brutalno ubijen. Pozvali su nas da se vratimo i obećali da ćemo dobiti papire. To smo i učinili i krenili sve iz početka da bi nas posle godinu ili dve izvestili da ipak moramo napustiti Nemačku, samo je razlika bila u tome da su nam dali malo više vremena za pakovanje. Bilo je to 1998. Ja se vraćam s majkom u Karlovce.

Tokom tog drugog boravka u Karlovcima završila je osmi razred i upisala Karlovačku gimnaziju i konačno počela bezbrižno da živi, sve do bombardovanja. Činjenica da joj je otac zbog nelegalnog boravka u Nemačkoj ipak bio primoran da ode iz te zemlje i razdvojenost porodice bili su ključni razlozi da te 1999. godine Trzini donesu odluku da odu u Veliku Britaniju, gde je Sanelin stric živeo. Ali, Sanelin i očev ulazak u Veliku Britaniju zaista je izgledao kao u filmu. 

- Prvo su nas na pasoškoj kontroli pitali šta želimo, a mi smo rekli da smo došli turistički u šta oni nisu poverovali. Poenta je bila u tome da je trebalo da zatažimo azil, što je njima zakonom bilo zabranjeno da spomenu, ali u slučaju da se neko izjasni za to, bili su obavezni odmah da pokrenu postupak. Shvativši to, preduzeli smo taj korak i oni su se dali na proveru dokumenata. Tom prilikom u mojoj tašni ugledali su dnevnik koji vodim od 1995. i u kom sam vrlo detaljno beležila sve detalje NATO bombardovanja. Kako su ga uzeli otvorile su se strane na kojima su bile izlepljene slike srušenih mostova, mapa Srbije sa crvenom bojom obeleženim mestima koja su bombardovana... Upitali su me šta je to, na šta sam ja preko prevodioca objasnila da je to moj dnevnik. Posle nekoliko sati agonije odlučuju da ja mogu sa stricem da idem u Oksford gde je on živeo, ali da tata  mora na dodatne provere . 

Sanela je tada imala 16 godina. Kako kaže, to je period u njenom životu  kada joj se javlja svest o tome da treba da radi to čime se danas bavi. 

- Shvatila sam tada da moram da uradim nešto da oca puste što pre iz tog centra koji je bio poput zatvorske ustanove. Po službenoj dužnosti smo dobili advokata u Oksfordu Filipa Turpina i počela je bitka za tatu koji je izašao iz tog centra posle dve-tri nedelje. Pripala  mi je najbolja škola u Oksfordu među državnim. Počela sam da učim jezik, i išla sam svaki dan u biblioteku i čitala rečnik. Mislim da sam jedina koja ga je pročitala od početka do kraja. Onda je počela i borba za azil. Tada odlučujem da ću upisati prava. Počela sam u to vreme i da volontiram u organizaciji koja se bavi izbavljenjem izbeglica iz centra u kom je i moj tata boravio. To je bio moj prvi posao. Posle sam i prevodila za psihologa u tom centru traume koje su izbeglice doživljavale. Advokat Filip mi je predložio pošto smo morali da se pojavimo pred imigracionim tribunalom gde nije bilo obavezno prisustvo advokata, da ja iznesem našu situaciju. Pristala sam i to je bila moja prva dodirna tačka s pravom i sudstvom. Odradila sam to i već posle nekoliko minuta  saopštili su nam da smo dobili stalni ostanak. Tada sam mislila da iz Britanije nikad nigde više ne idem. Međutim, život je hteo drugačije. 

Završava pravni fakultet i upisuje magistarske studije, interesujući se za ljudska prava, internacionalnu krivicu, ratne zločine... Aplicirala je za stipendiju želeći da bude barister u Londonu. Kada ju je dobila ukazala joj se šansa da ide u Hag. 

- Prekršila sam svoju odluku da iz Britanije ne mrdam i otišla u Hag. Prvo sam radila u stalnom sudu i bavila se nekom vrstom diplomatije. Posle šest meseci dobijem ponudu od britanskog advokata Andru Kejlija da radim na slučaju Čarlsa Tejlera, nekadašnjeg predsednika Liberije, koji je bio optužen za ratne zločine u Sijera Leoneu. Slučaj je poznat pod imenom krvavi dijamanti. Pristala sam, ali uslov je bio da upoznam klijenta i da me on prihvati. Prvi susret sa Tejlerom je bio prava anegdota. Kada sam otišla u zatvor u Ševeningenu odveli su me u sobu gde treba da ga sačekam i pošto sam po prirodi veoma radoznala, stisnem jedno dugme i iskoči mi krevet, jer je to bila soba gde dolaze supruge zatvorenicima u posetu. Kako je iskočio krevet tako sam ja histerično pokušavala da ga vratim na mesto. U tom momentu čujem kako se približava Tejler sa zveketom lanaca. Ulazi sa tacnom na kojoj su bile različite vrste čajeva i dve šolje. Kako je ušao i ugledao me, rekao je:„Jako dobar početak“, a stražar iza njega počeo na to da se smeje - kaže Sanela, koja je tada imala 23 godine.                                  

Posle tri sedmice od prvog susreta s njim dok je pratila suđenje u sudnici doneli su joj ceduljicu od njega na kojoj je pisalo „Primljena si“. Bilo je to, kaže ova mlada žena, životno dostignuće.

- Odlazila sam u Afriku da bismo spremali odbranu. Bila sam i u Fritaunu gde puno ljudi nije imalo šake. Objasnili su mi da su ostali bez šaka da ne bi glasali za ili protiv određene političke opcije. Naš rat je bio brutalan, ali to što se dešavalo u Ruandi, Liberiji, Sijera Leoneu je nešto što mi ne možemo da shvatimo. Taj mi je slučaj bio bitan jer sam imala prvi put priliku da sedim sa takvim čovekom. Sedmoro nas je učestvovalo u odbrani, a u tužilaštvu je bila prava mašinerija od pedesetak ljudi. Nismo istog advokata videli dok su ispitivali svedoke, a među svedocima je bilo i onih  koji su pričali o kanibalizmu, kako su jeli ljudska srca, kako su rasparivana ljudska tela... Bilo je to vrlo jedinstveno sledočenje i iskazi kakve nikad nisam čula - kaže Sanela i dodaje da je Tejlor na kraju osuđen na 50 godina robije, od traženih 80.                                  

Zvanično se vratila u Karlovce pre nešto više od godinu dana. Često je pitaju zašto je načinila takav korak kad joj je izbor mesta za život bio skoro pa neograničen. Njen odgovor je da je lepo u inostranstvu u kom je ona uzela ono najbolje što se može, misleći pre svega na školovanje i prilike koje se pružaju mladim ljudima, ali da želi da živi tamo gde oseća da pripada i da učini nešto i za svoju zemlju. 

Zorica Milosavljević