СУСРЕТИ: САНЕЛА ТРЗИН, БРАНИТЕЉКА ЛИБЕРИЈСКОГ ПРЕДСЕДНИКА, СИГУРНУ ЛУКУ ПРОНАШЛА У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА Живим тамо где осећам да припадам

Први пут као могуће место за живот појавили су се почетком деведесетих када опстанак и наставак живота у Сплиту где је рођена и живела са родитељима и братом није био безбедан. Отац Здравко је први напустио Сплит и отишао у Немачку где су јој живели баба и деда, а мајка Ана са њом и старијим братом Сашом када је постало неиздрживо живети у непријатељском окружењу, требало је да са кумовима дође у Карловаце. Међутим, није било довољно места за све у ауту и они се запућују у Немачку. 

- Имали смо код кога да одемо, али је живот почео изнова - прича Санела. - У Немачкој сам пошла у трећи разред основне школе  не знајући језик. Било је тешко, али мени као детету не нешто посебно. У првој школи, а сваке године сам ишла у другу, нашла сам се у одељењу где је било још деце с нашег поднебља. Провели смо у Немачкој четири године и надали се да ћемо остати ту да живимо. Међутим, како је у то време био на снази пропис по ком се боравак људи са ратом захваћених подручја у Немачкој дозвољава док у њиховим земљама трају сукоби, 1996.  нам јављају тамошње власти да не можемо да останемо више јер је рат завршен и добили смо 24 сата да се иселимо. Био је то шок. Ми смо се већ адаптирали, водили сређен живот, имали стан...Мене тада није погодило толико то што идемо негде другде већ сам само мислила како морам да вратим књиге да би их неко други могао користити, јер је пракса у Немачкој да се уџбеници наслеђују од старијих генерација и предају наредним. Спаковали смо се и кренули не знајући куда. На питање где идемо тата је кратко одговорио: „Идемо ка Србији, па ћемо видети шта даље“. Запутили смо се ка Карловцима где су се доселили кумови с којима је требало да избегнемо из Сплита. 

Без игде ичега, адаптирали су се колико је било могуће у новој средини. Отац је успео да се врати у Немачку и наставио тамо да ради. Санела је пошла у карловачку основну школу где се сусрела са сличним проблемом као и у Намачкој - није знала ћирилицу, но и то је савладала. 

- После неког времена проведеног у Карловцима власти из Намачке су нам јавиле да су начиниле грешку када су нас депортовале. Испоставило се да су у међувремену открили да је у Крајини одакле ми потичу родитељи начињен злочин у ком је велики део очеве фамилије брутално убијен. Позвали су нас да се вратимо и обећали да ћемо добити папире. То смо и учинили и кренили све из почетка да би нас после годину или две известили да ипак морамо напустити Немачку, само је разлика била у томе да су нам дали мало више времена за паковање. Било је то 1998. Ја се враћам с мајком у Карловце.

Током тог другог боравка у Карловцима завршила је осми разред и уписала Карловачку гимназију и коначно почела безбрижно да живи, све до бомбардовања. Чињеница да јој је отац због нелегалног боравка у Немачкој ипак био приморан да оде из те земље и раздвојеност породице били су кључни разлози да те 1999. године Трзини донесу одлуку да оду у Велику Британију, где је Санелин стриц живео. Али, Санелин и очев улазак у Велику Британију заиста је изгледао као у филму. 

- Прво су нас на пасошкој контроли питали шта желимо, а ми смо рекли да смо дошли туристички у шта они нису поверовали. Поента је била у томе да је требало да затажимо азил, што је њима законом било забрањено да спомену, али у случају да се неко изјасни за то, били су обавезни одмах да покрену поступак. Схвативши то, предузели смо тај корак и они су се дали на проверу докумената. Том приликом у мојој ташни угледали су дневник који водим од 1995. и у ком сам врло детаљно бележила све детаље НАТО бомбардовања. Како су га узели отвориле су се стране на којима су биле излепљене слике срушених мостова, мапа Србије са црвеном бојом обележеним местима која су бомбардована... Упитали су ме шта је то, на шта сам ја преко преводиоца објаснила да је то мој дневник. После неколико сати агоније одлучују да ја могу са стрицем да идем у Оксфорд где је он живео, али да тата  мора на додатне провере . 

Санела је тада имала 16 година. Како каже, то је период у њеном животу  када јој се јавља свест о томе да треба да ради то чиме се данас бави. 

- Схватила сам тада да морам да урадим нешто да оца пусте што пре из тог центра који је био попут затворске установе. По службеној дужности смо добили адвоката у Оксфорду Филипа Турпина и почела је битка за тату који је изашао из тог центра после две-три недеље. Припала  ми је најбоља школа у Оксфорду међу државним. Почела сам да учим језик, и ишла сам сваки дан у библиотеку и читала речник. Мислим да сам једина која га је прочитала од почетка до краја. Онда је почела и борба за азил. Тада одлучујем да ћу уписати права. Почела сам у то време и да волонтирам у организацији која се бави избављењем избеглица из центра у ком је и мој тата боравио. То је био мој први посао. После сам и преводила за психолога у том центру трауме које су избеглице доживљавале. Адвокат Филип ми је предложио пошто смо морали да се појавимо пред имиграционим трибуналом где није било обавезно присуство адвоката, да ја изнесем нашу ситуацију. Пристала сам и то је била моја прва додирна тачка с правом и судством. Одрадила сам то и већ после неколико минута  саопштили су нам да смо добили стални останак. Тада сам мислила да из Британије никад нигде више не идем. Међутим, живот је хтео другачије. 

Завршава правни факултет и уписује магистарске студије, интересујући се за људска права, интернационалну кривицу, ратне злочине... Аплицирала је за стипендију желећи да буде баристер у Лондону. Када ју је добила указала јој се шанса да иде у Хаг. 

- Прекршила сам своју одлуку да из Британије не мрдам и отишла у Хаг. Прво сам радила у сталном суду и бавила се неком врстом дипломатије. После шест месеци добијем понуду од британског адвоката Андру Кејлија да радим на случају Чарлса Тејлера, некадашњег председника Либерије, који је био оптужен за ратне злочине у Сијера Леонеу. Случај је познат под именом крвави дијаманти. Пристала сам, али услов је био да упознам клијента и да ме он прихвати. Први сусрет са Тејлером је био права анегдота. Када сам отишла у затвор у Шевенингену одвели су ме у собу где треба да га сачекам и пошто сам по природи веома радознала, стиснем једно дугме и искочи ми кревет, јер је то била соба где долазе супруге затвореницима у посету. Како је искочио кревет тако сам ја хистерично покушавала да га вратим на место. У том моменту чујем како се приближава Тејлер са звекетом ланаца. Улази са тацном на којој су биле различите врсте чајева и две шоље. Како је ушао и угледао ме, рекао је:„Јако добар почетак“, а стражар иза њега почео на то да се смеје - каже Санела, која је тада имала 23 године.                                  

После три седмице од првог сусрета с њим док је пратила суђење у судници донели су јој цедуљицу од њега на којој је писало „Примљена си“. Било је то, каже ова млада жена, животно достигнуће.

- Одлазила сам у Африку да бисмо спремали одбрану. Била сам и у Фритауну где пуно људи није имало шаке. Објаснили су ми да су остали без шака да не би гласали за или против одређене политичке опције. Наш рат је био бруталан, али то што се дешавало у Руанди, Либерији, Сијера Леонеу је нешто што ми не можемо да схватимо. Тај ми је случај био битан јер сам имала први пут прилику да седим са таквим човеком. Седморо нас је учествовало у одбрани, а у тужилаштву је била права машинерија од педесетак људи. Нисмо истог адвоката видели док су испитивали сведоке, а међу сведоцима је било и оних  који су причали о канибализму, како су јели људска срца, како су распаривана људска тела... Било је то врло јединствено следочење и искази какве никад нисам чула - каже Санела и додаје да је Тејлор на крају осуђен на 50 година робије, од тражених 80.                                  

Званично се вратила у Карловце пре нешто више од годину дана. Често је питају зашто је начинила такав корак кад јој је избор места за живот био скоро па неограничен. Њен одговор је да је лепо у иностранству у ком је она узела оно најбоље што се може, мислећи пре свега на школовање и прилике које се пружају младим људима, али да жели да живи тамо где осећа да припада и да учини нешто и за своју земљу. 

Зорица Милосављевић