(NE)ZABORAVLJENI: SLAVKO LIČINAR, NEKADAŠNJE SJAJNO LEVO KRILO FUDBALERA VOJVODINE Izlaske s Džordžom Bestom izbegavao zbog - čašice
Ubeđen je potpisnik ovih redova da nema navijača fudbalera Vojvodine, posebno onih iz starije garde, koji po odličnim igrama i majstorijama na terenu ne pamte levokrilnog napadača „stare dame“ Slavka Ličinara.
Uz šampionske ekipe novosadskog kluba, one iz 1966, a onda i 1989. godine, u sećanju je ostao i tim koji se dočepao drugog mesta u jugoslovenskoj Prvoj saveznoj ligi 1975, odnosno koji je osvojio Srednjeevropski kup 1977. godine. Hajde, da se podsetimo na sastav koji je tada pružao sjajne partije, a koji su činili: Svilar, Vujkov, Mokuš, Trifunović, Novoselac, Rutonjski, Lerinc, Ivezić, Nikezić, Vučeković, Ličinar, Pavković, Purać, Rajko Kovačević...
Ova priča posvećena je, dakle, Slavku Ličinaru, koji je u Novi Sad došao iz Budisave, male, seoske sredine, a koji se velikim slovima upisao u istoriju kluba koji je ove godine proslavio 111 godina od osnivanja.
- Rođen sam u Budisavi, 9. avgusta 1952. Od kada sam bio dete, pokazivao sam veliki interes za fudbal, a u osnovnoj školi imali smo učitelja Kuzmana Isakova, koji je vodio i podmladak lokalnog Dinama, koji me je opazio i pozvao da treniram. Vrlo brzo sam napredovao i debitovao sam za prvi tim veoma rano, igrajući ispočetka uglavnom umesto onih koji su odlazili na odsluženje vojnog roka. Bio sam odličan i vrlo dobar učenik, pa mi roditelji nisu pravili nikakve probleme što puno vremena provodim igrajući s drugarima fudbal kod Ciglane, koja se nalazila u blizini naše kuće, ili na ulici, a posle ni kada sam počeo da ozbiljnije treniram. U to vreme igrali smo i krpenjačom, ali i pravom, šivenom loptom. Uuu, kakav je to osećaj bio kada mi je ćale kupio pravi fudbal! Jedini u kraju bio sam koji je imao takvu loptu, pa drugovi nisu mogli da dočekaju da izađem napolje i da, svi zajedno, počnemo naše međusobne utakmice.
I fudbal i harmonika
Još dok je živeo u rodnoj Budisavi, Slavko Ličinar je, uz fudbal, imao još jednu ljubav.„Voleo sam muziku, pa mi je tata, kada sam završio četvrti razred osnovne škole odličnim uspehom, kupio harmoniku. Čak sam krenuo u Novi Sad na časove tog instrumenta, ali, ipak, fudbal je tekao mojim venama i ubrzo sam prestao tamo da idem. Svirao sam i kasnije, bio sam samouk, pa nije bila retkost da zasviram i na nekoj krsnoj slavi. Lepa je muzika, nema dileme”...
Kao i svako dete sa sela, i Slavko je pomagao roditeljima u domaćinstvu i poslovima na njivi.
- U ono vreme, Budisava je bila poznata po lubenicama i voleo sam da, s mojim dedom Markom, kada dođe vreme za čuvanje zasada, vreme provodim na njivi. Tata bi napravio lepu kolibu, a s nama su tamo bila i dva kerića. Svakodnevno sam dedi donosio ručak i večeru i uživao u pričama koje samo oni znaju i umeju da ispiričaju unicima. Kako smo sejali bostan, prodavali smo ga uglavnom u Banja Luci, odakle su moji roditelji poreklom, a imao sam u tim krajevima ujaka, brata i sestru s kojima sam uživao u druženju. Voleo sam tamo da odlazim i jedva sam čekao kada će lubenice da sazreju, pa da odemo u te krajeve. Uz to, terao sam i krave na ispašu, jer smo ih držali, a onda bih, opet u blizini te Ciglane, šmugnuo da igram fudbal. Nije da se nije dešavalo da krave uđu u tuđe njive, pa su me ljudi zvali „Čonjo, to mi je tada bio nadimak, eno ti krave u kukuruzima“.
Mladinić ga želeo u Hajduku
Jako dobro se seća Ličinar kada je dobio poziv u mladu reprezentaciju SFRJ. „Pamtim da me je tadašnji selektor mlade reprezentacije Ante Mladinić cenio i, čak, želeo da pređem u njegov Hajduk. Međutim, već sam se dogovorio s ljudima iz Vojvodine i to više nije bilo moguće. Međutim, Mladinić me je pozvao u mladu reprezentaciju Jugoslavije i to u jako kvalitetnoj generaciji igrača, u kojoj su tada bili golman Borota, pa Peruzović, Filipović i da ne ređam dalje. To mi je omogućilo da debitujem i za prvi tim Voše... Bilo je to 22. decembra 1969. godine, kada smo igrali s Radničkim iz Kragujevca”.
Vratimo se fudbalu... Dobre igre koje je prikazivao u dresu Dinama, ali i u školskoj ekipi, ubrzo su opredelile ljude iz Vojvodine da Slavka pozovu među crveno-bele.
- Igrali smo na gradskim prvenstvima i, nas dečake sa sela, posebno su gledali ljudi iz klubova. Za mene je bila priča u stilu „ima jedan mali u Budisavi, opasan, mogao bi nešto u fudbalu da napravi“. Čika Žare Nikolić, koji mi je bio na početku trener, kao i čika Mija Drakulić, koji je bio sekretar Vojvodine za podmladak, pozvali su me na probu. Pokazao sam se dobro i, eto, ostao sam u klubu od 1968, pa sve do 1980, dakle tokom narednih više od 11 godina. U početku sam putovao na treninge, znate kako, kod kuće su mi bili roditelji i drugovi i teško mi je bilo da se od njih razdvojim. Kasnije, kada sam se privikao na Novi Sad i kada smo Lerinc i ja, u ulici Doža Đerđa, dobili samačke stanove, ostao sam ovde, evo, ispostvilo se - za čitav život.
Žal za reprezentacijom
Iako je Ličinar bio član i omladinske i mlade selekcije Jugoslavije, nije debitovao i za najjači tim naše tadašnje zemlje. „Kada bih mogao, verovatno bih tu nešto promenio. Što se Vojvodine tiče, tu ne bih menjao ništa. Kao klinac, još u Budisavi, navijao sam za Partizan i rekao sam to ljudima kada sam prešao u Vojvodinu, koju sam takođe voleo, zbog velikog golmana Ilije Pantelića. Voleo je i on mene i još mi u ušima odzvanjaju njegove reči, u trenucima kada je odlazio u Francusku, da želi da mu budem naslednik, doduše ne na golu, ali svakako na terenu”.
Istakao je Ličke, kako ga i danas prijatelji iz igračkog vremena oslovljavaju, da su ga u Vojvodini ljudi voleli.
- Bio sam miran, dobar igrač, ali nikada nisam dao na sebe. Kada sam zaigrao u najboljem sastavu, bili su tu, od starije garde, Čiča Trivić, koji je igrao levu polutku i Josip Zemko, a među seniore smo tada ušli Moča Bošković, koji je godina dana stariji od mene, i ja. Tu je bio i moj kum Vasa Rutonjski, koji je došao sa Salajke i koji je, nažalost, preminuo. Odigrao sam posle 524 utakmice u crveno-beloj opremi i postigao 220 golova i po tome sam ostao zapisan kao osmi najbolji strelac tima. Igrao sam sve bolje, imali smo tada po krilima Lasla Lerinca i mene, ali, na moju žalost, u isto vreme je igrao i veliki Dragan Džajić, pa je, što se mene tiče, prosto nemoguće bilo istisnuti ga iz najbolje reprezentacije Jugoslavije. Zato ni nemam nastupa za državni tim, iako sam imao dosta utakmica u omladinskoj selekciji, a bio sam i član mlade reprezentacije.
Kada smo ga zamolili da posebno izdvoji neku utakmicu čiji je akter bio i koja mu je ostala urezana u pamćenje, Ličinar nije imao dilemu:
- Bila je to ona naša pobeda nad Hajdukom u Splitu, kada smo slavili sa 4:1. Ocenjeno je to kao prava senzacija, a posebno zanimljivo je to što smo svih pet golova na Poljudu postigli mi: četiri u mrežu Hajduka i jedan autogol. Uz to, strelac jednog pogotka bio sam i ja i prava je šteta što tada nismo uspeli da osvojimo šampionski pehar, jer smo imali zaista sjajnu generaciju. Nažalost, nije nam se dalo da budemo prvaci. Koliko pamtim, u toj sezoni je Pera Nikezić bio u vojsci, pa je na njegovoj poziciji igrao Slobodan Bobe Pavković, ma nije bilo slabog mesta u timu.
Novosađani su, ipak, osvojili tih godina jedan međunarodni trofej, trijumfujući u Srednjeevropskom kupu, 1977.
- I tada smo imali odličnu ekipu, a rivali na putu do trofeja bili su nam Sparta iz Praga, Fiorenitina i Vašaš iz Budimpešte. Treneri su nam bili Branko Stanković i, na kraju, Toza Veselinović i zaista me lepe uspomene vežu za taj period. I pre, ali naročito posle toga, Novosađani su nas voleli, pa smo ponekad morali i da se sklanjamo od njih, toliko su nas na ulici zaustavljali, tražili autograme, želeli da pričaju s nama. Čini mi se da je tada publika više cenila i poznavala fudbal, mi smo igrali prefinjenije, voleli smo da driblamo, pokažemo i neki potez za „umetnički utisak“. Danas se mnogo više trči, igra se jako brzo i „na prvu“, ali je teško, ipak, porediti naše s ovim današnjim vremenom.
Porodična tragedija
Slavko Ličinar ženio se dva puta. S prvom suprugom Ružicom imao je dvoje dece, ali su doživeli porodičnu tragediju, kada im je, od teške bolesti, preminula kćerka Sandra. „Pokušavali smo sve da je spasimo, bolovala je od leukemije i lečili smo je i u Švajcarskoj, ali nije vredelo”, trag velike tuge prešao je preko Slavkovog lica. „Nema ništa gore od toga kada čovek sahrani sopstveno dete... Sandra je bila udata, ali nije, zbog bolesti, smela da zatrudni, dok se moj sin Slobodan nikada nije ženio i zbog toga sam tužan, jer nemam unučadi, a sve bih za to dao. Danas živim sa suprugom Cvetom, s kojom nemam dece i s kojom provodim stare dane”.
Kada je napunio 28 godina, a to je tada bila granica posle koje su naši igrači mogli da odu u inostranstvo, Slavko Ličinar prešao je u San Dijego, preciznije u ekipu tamošnjeg „Zemljotresa“.
- U San Dijegu sam igrao u timu zajedno sa čuvenim Severnim Ircem Džordžom Bestom, pre toga fudbalerom Mančestar junajteda. I sami znate da je on, pored fudbala, najviše voleo čašicu, pa sam, iako je poziva s njegove strane bilo, izbegavao da izlazim s njim. Mogao sam da popijem čašu-dve, ali on je u tome preterivao i to je bio jedini razlog što se nismo više družili. Što se fudbala koji se u Americi u to vreme igrao, bio je na visokom nivou, jer su i ostale ekipe imale u svojim redovima svetske asove, poput Pelea, Kubiljasa, Bekenbauera i našeg Blekija Bogićevića.
Po zavreštku boravka na drugom kontinentu, Slavko se vratio kući kao slobodan igrač. Mnoge je začudilo to u kojem je klubu izabrao da nastavi karijeru.
- Bio sam tu i, ni sam se više ne sećam kako, veliko intereovanje za mene pokazala je tada drugoligaška ekipa AIK-a iz Bačke Topole, današnjeg TSC-a. Prihvatio sam tu ponudu i, praktično, to je bio moj poslednji profesionalni angažman, jer sam potom odlučio da završim karijeru - podsetio je na kraju Slavko Ličinar, čovek kojeg ni tri teške povrede (i operacije) kolena nisu sputale da dokaže nesumnjivi talenat koji je posedovao.
Aleksandar Predojević
Godišnjica (Ne)zaboravljenih
„Dnevnikov” serijal tekstova (Ne)zaboravljeni, premijeru je u našem listu imao 27. oktobra 2024, kada nam je sagovornik bio nekadašnji košarkaš Vojvodine Jovan Malešević. Upravo ovih dana, evo, obeležavamo punu godinu kako, uvek nedeljom, našim čitaocima nudimo priče o bivšim sportskim asovima, trenerima, funkcionerima i lekarima, koji su, svojim rezultatima i ukupnim delovanjem, obeležili čitavu jednu epohu. Do sada su sagovornici „Dnevnika” bili, između ostalih, i košarkaš Zoran Moka Slavnić, pa trofejni olimpijci, rukometaš Momir Rnić, veslači Zoran Pančić i Milorad Stanulov, bokser Tadija Kačar, rvač Branko Simić, strelkinja Aranka Binder, odbojkaš Vasa Mijić, pa atletičarka Olga Gere, košarkašica Marija Veger, fudbaleri Silvester Takač i Vasa Pušibrk, sportski novinari Pavle Malešev i Jovan Tanurdžić, fotoreporter Borivoj Mirosavljević i da ne ređamo dalje. Nažalost, poslednji intervju legendarni Slavko Obadov, koji je preminuo 15. septembra, dao je upravo za (Ne)zaboravljene. Iako broj potencijalnih sagovornika nije neiscrpan, nastavićemo da i dalje podsećamo naše čitaoce na ljude sa zanimljivim , upečatljivim sportskim i životnim pričama.
