(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: СЛАВКО ЛИЧИНАР, НЕКАДАШЊЕ СЈАЈНО ЛЕВО КРИЛО ФУДБАЛЕРА ВОЈВОДИНЕ Изласке с Џорџом Бестом избегавао због - чашице

Уз шампионске екипе новосадског клуба, оне из 1966, а онда и 1989. године, у сећању је остао и тим који се дочепао другог места у југословенској Првој савезној лиги 1975, односно који је освојио Средњеевропски куп 1977. године. Хајде, да се подсетимо на састав који је тада пружао сјајне партије, а који су чинили: Свилар, Вујков, Мокуш, Трифуновић, Новоселац, Рутоњски, Леринц, Ивезић, Никезић, Вучековић, Личинар, Павковић, Пураћ, Рајко Ковачевић...

Ова прича посвећена је, дакле, Славку Личинару, који је у Нови Сад дошао из Будисаве, мале, сеоске средине, а који се великим словима уписао у историју клуба који је ове године прославио 111 година од оснивања.

- Рођен сам у Будисави, 9. августа 1952. Од када сам био дете, показивао сам велики интерес за фудбал, а у основној школи имали смо учитеља Кузмана Исакова, који је водио и подмладак локалног Динама, који ме је опазио и позвао да тренирам. Врло брзо сам напредовао и дебитовао сам за први тим веома рано, играјући испочетка углавном уместо оних који су одлазили на одслужење војног рока. Био сам одличан и врло добар ученик, па ми родитељи нису правили никакве проблеме што пуно времена проводим играјући с другарима фудбал код Циглане, која се налазила у близини наше куће, или на улици, а после ни када сам почео да озбиљније тренирам. У то време играли смо и крпењачом, али и правом, шивеном лоптом. Ууу, какав је то осећај био када ми је ћале купио прави фудбал! Једини у крају био сам који је имао такву лопту, па другови нису могли да дочекају да изађем напоље и да, сви заједно, почнемо наше међусобне утакмице.

Као и свако дете са села, и Славко је помагао родитељима у домаћинству и пословима на њиви.

- У оно време, Будисава је била позната по лубеницама и волео сам да, с мојим дедом Марком, када дође време за чување засада, време проводим на њиви. Тата би направио лепу колибу, а с нама су тамо била и два керића. Свакодневно сам деди доносио ручак и вечеру и уживао у причама које само они знају и умеју да испиричају уницима. Како смо сејали бостан, продавали смо га углавном у Бања Луци, одакле су моји родитељи пореклом, а имао сам у тим крајевима ујака, брата и сестру с којима сам уживао у дружењу. Волео сам тамо да одлазим и једва сам чекао када ће лубенице да сазреју, па да одемо у те крајеве. Уз то, терао сам и краве на испашу, јер смо их држали, а онда бих, опет у близини те Циглане, шмугнуо да играм фудбал. Није да се није дешавало да краве уђу у туђе њиве, па су ме људи звали „Чоњо, то ми је тада био надимак, ено ти краве у кукурузима“.

Вратимо се фудбалу... Добре игре које је приказивао у дресу Динама, али и у школској екипи, убрзо су определиле људе из Војводине да Славка позову међу црвено-беле.

- Играли смо на градским првенствима и, нас дечаке са села, посебно су гледали људи из клубова. За мене је била прича у стилу „има један мали у Будисави, опасан, могао би нешто у фудбалу да направи“. Чика Жаре Николић, који ми је био на почетку тренер, као и чика Мија Дракулић, који је био секретар Војводине за подмладак, позвали су ме на пробу. Показао сам се добро и, ето, остао сам у клубу од 1968, па све до 1980, дакле током наредних више од 11 година. У почетку сам путовао на тренинге, знате како, код куће су ми били родитељи и другови и тешко ми је било да се од њих раздвојим. Касније, када сам се привикао на Нови Сад и када смо Леринц и ја, у улици Дожа Ђерђа, добили самачке станове, остао сам овде, ево, испоствило се - за читав живот. 

Жал за репрезентацијом

Иако је Личинар био члан и омладинске и младе селекције Југославије, није дебитовао и за најјачи тим наше тадашње земље. „Када бих могао, вероватно бих ту нешто променио. Што се Војводине тиче, ту не бих мењао ништа. Као клинац, још у Будисави, навијао сам за Партизан и рекао сам то људима када сам прешао у Војводину, коју сам такође волео, због великог голмана Илије Пантелића. Волео је и он мене и још ми у ушима одзвањају његове речи, у тренуцима када је одлазио у Француску, да жели да му будем наследник, додуше не на голу, али свакако на терену”.

Истакао је Личке, како га и данас пријатељи из играчког времена ословљавају, да су га у Војводини људи волели.

- Био сам миран, добар играч, али никада нисам дао на себе. Када сам заиграо у најбољем саставу, били су ту, од старије гарде, Чича Тривић, који је играо леву полутку и Јосип Земко, а међу сениоре смо тада ушли Моча Бошковић, који је година дана старији од мене, и ја. Ту је био и мој кум Васа Рутоњски, који је дошао са Салајке и који је, нажалост, преминуо. Одиграо сам после 524 утакмице у црвено-белој опреми и постигао 220 голова и по томе сам остао записан као осми најбољи стрелац тима. Играо сам све боље, имали смо тада по крилима Ласла Леринца и мене, али, на моју жалост, у исто време је играо и велики Драган Џајић, па је, што се мене тиче, просто немогуће било истиснути га из најбоље репрезентације Југославије. Зато ни немам наступа за државни тим, иако сам имао доста утакмица у омладинској селекцији, а био сам и члан младе репрезентације.

Када смо га замолили да посебно издвоји неку утакмицу чији је актер био и која му је остала урезана у памћење, Личинар није имао дилему:

- Била је то она наша победа над Хајдуком у Сплиту, када смо славили са 4:1. Оцењено је то као права сензација, а посебно занимљиво је то што смо свих пет голова на Пољуду постигли ми: четири у мрежу Хајдука и један аутогол. Уз то, стрелац једног поготка био сам и ја и права је штета што тада нисмо успели да освојимо шампионски пехар, јер смо имали заиста сјајну генерацију. Нажалост, није нам се дало да будемо прваци. Колико памтим, у тој сезони је Пера Никезић био у војсци, па је на његовој позицији играо Слободан Бобе Павковић, ма није било слабог места у тиму.

Новосађани су, ипак, освојили тих година један међународни трофеј, тријумфујући у Средњеевропском купу, 1977. 

- И тада смо имали одличну екипу, а ривали на путу до трофеја били су нам Спарта из Прага, Фиоренитина и Вашаш из Будимпеште. Тренери су нам били Бранко Станковић и, на крају, Тоза Веселиновић и заиста ме лепе успомене вежу за тај период. И пре, али нарочито после тога, Новосађани су нас волели, па смо понекад морали и да се склањамо од њих, толико су нас на улици заустављали, тражили аутограме, желели да причају с нама. Чини ми се да је тада публика више ценила и познавала фудбал, ми смо играли префињеније, волели смо да дрибламо, покажемо и неки потез за „уметнички утисак“. Данас се много више трчи, игра се јако брзо и „на прву“, али је тешко, ипак, поредити наше с овим данашњим временом.

Када је напунио 28 година, а то је тада била граница после које су наши играчи могли да оду у иностранство, Славко Личинар прешао је у Сан Дијего, прецизније у екипу тамошњег „Земљотреса“.

- У Сан Дијегу сам играо у тиму заједно са чувеним Северним Ирцем Џорџом Бестом, пре тога фудбалером Манчестар јунајтеда. И сами знате да је он, поред фудбала, највише волео чашицу, па сам, иако је позива с његове стране било, избегавао да излазим с њим. Могао сам да попијем чашу-две, али он је у томе претеривао и то је био једини разлог што се нисмо више дружили. Што се фудбала који се у Америци у то време играо, био је на високом нивоу, јер су и остале екипе имале у својим редовима светске асове, попут Пелеа, Кубиљаса, Бекенбауера и нашег Блекија Богићевића. 

По заврештку боравка на другом континенту, Славко се вратио кући као слободан играч. Многе је зачудило то у којем је клубу изабрао да настави каријеру.

- Био сам ту и, ни сам се више не сећам како, велико интереовање за мене показала је тада друголигашка екипа АИК-а из Бачке Тополе, данашњег ТСЦ-а. Прихватио сам ту понуду и, практично, то је био мој последњи професионални ангажман, јер сам потом одлучио да завршим каријеру - подсетио је на крају Славко Личинар, човек којег ни три тешке повреде (и операције) колена нису спутале да докаже несумњиви таленат који је поседовао.

Александар Предојевић