BICIKLOM KROZ VOJVODINU: BOSUT (1) Rečne vodenice „savulje” samo na starim fotografijama
Nakon što sam prošao granični prelaz koji se nalazi između sela Sremska Rača i Bosut, ušao sam u ovo selo koje nosi ime po reci koja se tu uliva u Savu.
Desno od puta nalazi se napušteni, u korov i žbunje zarasli restoran “Bosut”, slika koju često viđam na svojim biciklističkim turama po Vojvodini. Ovaj slučaj je neobičan jer je reč o veoma frekventnom putu koji vodi na most na Savi kod Sremske Rače. Kada bude završen krak auto-puta koji se upravo radi, ovaj put Sremska Rača – Bosut – Martinci postaće “slepo crevo” što će sa jedne strane, kao i u slučaju Iriga, obradovati meštane pored čijih pendžera decenijama tutnje šleperi i cisterne, ali će neke prodavnice i ugostiteljski objekti sasvim sigurno ostati bez posla.
Bosut ima sreće da je o njemu meštanin Mikica Ilić 2012. napisao opširnu monografiju “Selo Bosut u Sremu (1706-2006)” sa detaljnim podacima iz prošlosti i velikim brojem fotografija.
Knjiga se može pronaći i na internetu pa svima koje zanima detaljnija priča o ovom selu preporučujem da je potraže i pročitaju. Ja ću izdvojiti manje poznate detalje iz Drugog svetskog rata, kao i priču o vodenicama na Savi i Bosutu.
U monografiji Mikica Ilić detaljno piše o rečnim vodenicama koje su nekada bile načičkane uz obale Save i Bosuta.
Vodeničarski i mlinarski zanat se razvija doseljavanjem mađarskog, hrvatskog i rusinskog stanovništva u Bosut sredinom 19. veka.
U selu Bosut su od 40-tih godina 19 veka, pa sve do polovine 60-tih godina 20. veka postojale vodenice na reci Savi koje su mlele pšenicu i kukuruz. Ove rečne vodenice, zvane savulje, plutale su na reci kod Banovog Broda, na mestu koje Bosućani i danas nazivaju „Vodenice”. Na tom potesu reka pravi veliku krivinu, te je protok vode znatno brži i pogodniji za izgradnju rečnih vodenica. Ove vodenice su bile pokretne, ploveće kućice, privezane za obalu. Osim savskih postojale su i dve vodenice na reci Bosutu, na ušću u Savu.
Prilikom visokog vodostaja vodenice su mogle da samelju četiri puta više žitarica nego pri niskom vodostaju. Rečne vodenice su liferovale brašno za vojne potrebe. Njihovi vlasnici su dobro zarađivali, pa su u razrezu državnog poreza prihodi od vodenica posebno pominjani. Probleme u radu vodenica stvarao je zimski led na reci, kao i prolećni visoki vodostaj koji je nosio debla i panjeve koji su izazivali oštećenja na savuljama. Vodenice su pravile velike smetnje plovidbi, jer su rečna plovila tegljena uzvodno stočnim zapregama, pa su bile česte havarije na brodovima, čamcima, drvaricama i splavovima kojima su transportovani balvani.
Postojala su tri tipa rečnih vodenica u Vojvodini, u zavisnosti od toga kakav mehanizam je pokretao žrvanj za mlevenje žitarica: vodenice sa vertikalnom osovinom, vodenice sa horizontalnom osovinom i rečne vodenice na čamcima, odnosno splavovima, kakve su bile i vodenice u Banovom Brodu.
Evlija Čelebija je polovinom 17. veka u svom putopisu opisao vodenice na reci Savi kod Mitrovice koje su bile postavljene na dve velike lađe. On kaže da su „te vodenice jako smiješne naprave na točak”. U Mitrovici su u prvoj polovini 19. veka radile jedna potočara i jedna rečna vodenica. Krajem 19. veka bilo je više potočara na potoku Čikas. U prvoj polovini 20. veka najpoznatija je bila mitrovačka vodenica vlasnika Đukića. Osim Bosuta i Mitrovice, savske vodenice su mlele žito kod Banovog Polja i Ravnja (vlasništvo Deve Stanivukovića). Za vreme Vojne krajine vodenice su postojale iza Klještevice, na martinačkom poloju. Naspram Stare Rače postoji veliko Mlinsko ostrvo na reci Savi.
Rečna ada se nalazi između dve velike savske okuke, gde je vodotok veoma brz, pa su verovatno nekada i tu postojale vodenice.
Pekar Ignjat Jovanović sagradio prvu vodenicu
Prvu vodenicu u Banovom Brodu sagradio je 1844. godine pekar Ignjat Jovanović. Dvorski ratni savet je dao odobrenje za rad ove vodenice, pod uslovom da ona ne smeta brodovima koji plove Savom i da bude dobro usidrena gvozdenim lengerima, kako se ne bi pomerala. Kasnije je izgrađeno još desetak vodenica. Između dva rata u Banovom Brodu je bilo sedam-osam bosutskih i mačvanskih vodenica, koje su pretežno bile u zajedničkom vlasništvu više meštana. Postojale su vodenice na splavovima koje bi došle rekom Savom, samlele žito, a potom odlazile dalje. Bosutske vodenice su tokom zime sklanjane u zimovnik na ušću Bosuta u Savu. Najbolji vodeničari su bili bosutski Mađari iz porodica Erdeg i Segi. Početkom 20. veka Ištvan Segi je imao svoju vodenicu. Kada je Ištvan umro, vodenicu su nasledili njegovi sinovi, koji su radili u njoj sve do rata. Aleksandar Segi je radio kao vodeničar i posle rata.
Osim što su služile za meljavu, vodenice su korišćene od strane krijumčara i hajduka za skrivanje i prebacivanje preko granice. Vlasnici vodenica su bili često meta razbojnika koji su ih pljačkali. Zato je Generalna komanda predložila 1. februara 1786. da se vodenice zatvore, a umesto njih svuda uvedu suvače, uz višegodišnje oslobođenje od poreza i besplatno davanje drva. Generalna komanda je smatrala da uklanjanjem vodenica na Savi i potocima, ne samo da bi se delimično otklonile poplave u zemlji, nego bi prestali mnogobrojni procesi protiv turskih podanika, nastali zbog krijumčarenja i sanitetski zabranjenog mešanja koje se zbivalo po vodenicama.
U nastavku priče o selu Bosut čitaćete o sudbini bosutske pravoslavne crkve rušene u Drugom svetskom ratu kao i tome šta se događalo u selu tog kobnog 10. marta kada je Handžar divizija prešla Savu.