БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: БОСУТ (1) Речне воденице „савуље” само на старим фотографијама
Након што сам прошао гранични прелаз који се налази између села Сремска Рача и Босут, ушао сам у ово село које носи име по реци која се ту улива у Саву.
Десно од пута налази се напуштени, у коров и жбуње зарасли ресторан “Босут”, слика коју често виђам на својим бициклистичким турама по Војводини. Овај случај је необичан јер је реч о веома фреквентном путу који води на мост на Сави код Сремске Раче. Када буде завршен крак ауто-пута који се управо ради, овај пут Сремска Рача – Босут – Мартинци постаће “слепо црево” што ће са једне стране, као и у случају Ирига, обрадовати мештане поред чијих пенџера деценијама тутње шлепери и цистерне, али ће неке продавнице и угоститељски објекти сасвим сигурно остати без посла.
Босут има среће да је о њему мештанин Микица Илић 2012. написао опширну монографију “Село Босут у Срему (1706-2006)” са детаљним подацима из прошлости и великим бројем фотографија.
Књига се може пронаћи и на интернету па свима које занима детаљнија прича о овом селу препоручујем да је потраже и прочитају. Ја ћу издвојити мање познате детаље из Другог светског рата, као и причу о воденицама на Сави и Босуту.
У монографији Микица Илић детаљно пише о речним воденицама које су некада биле начичкане уз обале Саве и Босута.
Воденичарски и млинарски занат се развија досељавањем мађарског, хрватског и русинског становништва у Босут средином 19. века.
У селу Босут су од 40-тих година 19 века, па све до половине 60-тих година 20. века постојале воденице на реци Сави које су млеле пшеницу и кукуруз. Ове речне воденице, зване савуље, плутале су на реци код Бановог Брода, на месту које Босућани и данас називају „Воденице”. На том потесу река прави велику кривину, те је проток воде знатно бржи и погоднији за изградњу речних воденица. Ове воденице су биле покретне, пловеће кућице, привезане за обалу. Осим савских постојале су и две воденице на реци Босуту, на ушћу у Саву.
Приликом високог водостаја воденице су могле да самељу четири пута више житарица него при ниском водостају. Речне воденице су лиферовале брашно за војне потребе. Њихови власници су добро зарађивали, па су у разрезу државног пореза приходи од воденица посебно помињани. Проблеме у раду воденица стварао је зимски лед на реци, као и пролећни високи водостај који је носио дебла и пањеве који су изазивали оштећења на савуљама. Воденице су правиле велике сметње пловидби, јер су речна пловила тегљена узводно сточним запрегама, па су биле честе хаварије на бродовима, чамцима, дрварицама и сплавовима којима су транспортовани балвани.
Постојала су три типа речних воденица у Војводини, у зависности од тога какав механизам је покретао жрвањ за млевење житарица: воденице са вертикалном осовином, воденице са хоризонталном осовином и речне воденице на чамцима, односно сплавовима, какве су биле и воденице у Бановом Броду.
Евлија Челебија је половином 17. века у свом путопису описао воденице на реци Сави код Митровице које су биле постављене на две велике лађе. Он каже да су „те воденице јако смијешне направе на точак”. У Митровици су у првој половини 19. века радиле једна поточара и једна речна воденица. Крајем 19. века било је више поточара на потоку Чикас. У првој половини 20. века најпознатија је била митровачка воденица власника Ђукића. Осим Босута и Митровице, савске воденице су млеле жито код Бановог Поља и Равња (власништво Деве Станивуковића). За време Војне крајине воденице су постојале иза Кљештевице, на мартиначком полоју. Наспрам Старе Раче постоји велико Млинско острво на реци Сави.
Речна ада се налази између две велике савске окуке, где је водоток веома брз, па су вероватно некада и ту постојале воденице.
Пекар Игњат Јовановић саградио прву воденицу
Прву воденицу у Бановом Броду саградио је 1844. године пекар Игњат Јовановић. Дворски ратни савет је дао одобрење за рад ове воденице, под условом да она не смета бродовима који плове Савом и да буде добро усидрена гвозденим ленгерима, како се не би померала. Касније је изграђено још десетак воденица. Између два рата у Бановом Броду је било седам-осам босутских и мачванских воденица, које су претежно биле у заједничком власништву више мештана. Постојале су воденице на сплавовима које би дошле реком Савом, самлеле жито, а потом одлазиле даље. Босутске воденице су током зиме склањане у зимовник на ушћу Босута у Саву. Најбољи воденичари су били босутски Мађари из породица Ердег и Сеги. Почетком 20. века Иштван Сеги је имао своју воденицу. Када је Иштван умро, воденицу су наследили његови синови, који су радили у њој све до рата. Александар Сеги је радио као воденичар и после рата.
Осим што су служиле за мељаву, воденице су коришћене од стране кријумчара и хајдука за скривање и пребацивање преко границе. Власници воденица су били често мета разбојника који су их пљачкали. Зато је Генерална команда предложила 1. фебруара 1786. да се воденице затворе, а уместо њих свуда уведу суваче, уз вишегодишње ослобођење од пореза и бесплатно давање дрва. Генерална команда је сматрала да уклањањем воденица на Сави и потоцима, не само да би се делимично отклониле поплаве у земљи, него би престали многобројни процеси против турских поданика, настали због кријумчарења и санитетски забрањеног мешања које се збивало по воденицама.
У наставку приче о селу Босут читаћете о судбини босутске православне цркве рушене у Другом светском рату као и томе шта се догађало у селу тог кобног 10. марта када је Ханџар дивизија прешла Саву.