GRAMATIKA SMRTI „Inkubator“, najnovija predstava Olivera Frljića na festivalu „Dezire“ goori o tome šta vidimo, a šta ignorišemo

U vreme pojave ovog albuma, 1991, za one koji su bili rođeni pre toga na ovim prostorima, njihova zemlja se raspadala. Ne baš tako mirno kao što je nekoliko godina pre toga počeo da se raspada Berlinski zid (1989) i podela sveta na Istok i Zapad, komunizam i kapitalizam. Dolar je bio na udici pred svima, a kako se to odražava na današnji trenutak, moglo je da se vidi ovih dana, u predstavi „Inkubator” Olivera Frljića, Mladinskog gledališča Ljubljana, izvedenoj u Subotici na Festivalu savremenog pozorišta ”Dezire”.

„Uspavanka za decu koja su pre reči naučila gramatiku smrti” - to je podnaslov predstave koja za svoju osnovnu temu ima zločine protiv čovečnosti države Izrael na čelu sa Benjaminom Netanjahuom. Drugim rečima - genocid, najteže krivično delo koje postoji. Veoma kompleksna predstava, i vrlo intenzivna, na momente neprijatna za gledanje, koncentrisala se na konkretne događaje - opsadu bolnice Al Šifa i smrt dece koja su bila prevremeno rođena, a zbog nedostatka električne ener- gije u vreme opsade i napada, nisu mogla da prežive ni uz pomoć inkubatora. 

Predstava ”Inkubator” se koncentriše i na otvoreno ignorisanje naloga za hapšenje Netanjahua, koji je izdao Međunarodni krivični sud Ujedinjenih nacija sa sedištem u Hagu, čak i od strane holandske vlade. Državnici sveta kao da se utrkuju ko će mu ponuditi utočište, pa se u predstavi citiraju odgovori brojnih čelnika, uglavnom evropskih zemalja, ali i bivšeg američkog predsednika Džoa Bajdena, kako je Netanjahu siguran ako dođe kod njih. Šta nam to u ovom konkretnom slučaju znači - da sud organizacije koja je osnovana kako se nikad ne bi ponovili zločini iz Drugog svetskog rata, između ostalih i najteži po narod Izraela, ne važi? Ili ovde treba staviti uzvičnik. Ili još uvek nemamo taj znak inter- punkcije koji bi mogao opisati svo ludilo i užas u kome se živi danas, pa čak i ovde. 

Otkud ovakva predstava u Sloveniji? Pa, očigledno nije mogla da se dogodi u Berlinu, gde Frljić najviše i režira u poslednje vreme. Kakva je? Stilski, veoma podseća na rane Frljićeve radove, gde se pop kultura, političko, lično, prepliću i susreću na trenutke kao da je reč o stend-ap-u, a onda pređu u performans krvi, znoja i suza. Muzički i vizuelno, izvođači nepogrešivo ciljaju i pogađaju one osetljive delove estetike i etike - pitanja kako možemo da predstavimo nešto strašno kao što je smrt prevremeno rođene bebe, da li bi trebalo da to uradimo i zašto. Pa evo i prvog dela odgovora: u jednoj sceni izvođačica pokušava da vrati bebu u vaginu; u drugoj, lekari apeluju na nadležne da im se omogući spasavanje nevinih; u trećoj, vojnici prave selfije dok ubijaju zarobljenice; u četvrtoj, guraju svoje penise u inkubatore, podražavajući seksualni odnos…

Na drugi deo pitanja - da li umetnost treba da se bavi genocidom i kako, odgovor iz predstave bi bio - bilo bi lepo da ne mora. Da sudovi rade svoj posao, a da se sve države pridržavaju zakona. Međutim, nije teško setiti se ni nekih prošlih država, nekih prošlih pozorišnih komada, recimo ”Antigone”, gde vlastodržac poput boga, sam odlučuje šta valja, šta mu je volja. Lepo je bilo videti i scenu u kojoj razgovaraju Hana Arent i Edvard Said, kao dve bebe u jednom od inkubatora. 

Međutim, da ostavimo esejistiku koju provocira i ova Frljićeva predstava, vraćajući se na pitanje s početka teksta i album ”Nevermajnd” benda Nirvana. Osim što poručuje  ”nema veze” i što se njegov vodeći umetnik samouništio zbog nemogućnosti da se prepozna kao deo postojećeg svetskog poretka (da ne spominjemo ironično da je desetak godina kasnije, u doba takozvane političke korektnosti, najviše polemike izazvalo pojavljivanje malog bebinog spolovila na omotu albuma) - šta nam je ostalo u trci za dolarom ako ne baš ta sasvim mala deca?