clear sky
29°C
08.06.2026.
Нови Сад
eur
117.3182
usd
100.6764
Сачуване вести Претрага Navigacija
Подешавања сајта
Одабери писмо
Одабери град
  • Нови Сад
  • Бачка Паланка
  • Бачка Топола
  • Бечеј
  • Београд
  • Инђија
  • Крагујевац
  • Лесковац
  • Ниш
  • Панчево
  • Рума
  • Сомбор
  • Стара Пазова
  • Суботица
  • Вршац
  • Зрењанин

ГРАМАТИКА СМРТИ „Инкубатор“, најновија представа Оливера Фрљића на фестивалу „Дезире“ гоори о томе шта видимо, а шта игноришемо

24.11.2025. 09:48 09:49
Пише:
Извор:
Дневник
2
Фото: М. Повше/ Младинско гледалишче Љубљана

Када се појавио ”Невермајнд” Нирване, многима је пажњу привлачила музика, неки су одмах заволели тај гранџ, немарни стил фризура, облачења, а наоко леп, плав омот албума, са бебом испред које је као на удици закачена америчка новчаница долар - па, рецимо да је тај омот био предмет анализа само онима који су били спремни да музику једног алтернативног бенда схвате као нешто веома озбиљно.

У време појаве овог албума, 1991, за оне који су били рођени пре тога на овим просторима, њихова земља се распадала. Не баш тако мирно као што је неколико година пре тога почео да се распада Берлински зид (1989) и подела света на Исток и Запад, комунизам и капитализам. Долар је био на удици пред свима, а како се то одражава на данашњи тренутак, могло је да се види ових дана, у представи „Инкубатор” Оливера Фрљића, Младинског гледалишча Љубљана, изведеној у Суботици на Фестивалу савременог позоришта ”Дезире”.

„Успаванка за децу која су пре речи научила граматику смрти” - то је поднаслов представе која за своју основну тему има злочине против човечности државе Израел на челу са Бенјамином Нетањахуом. Другим речима - геноцид, најтеже кривично дело које постоји. Веома комплексна представа, и врло интензивна, на моменте непријатна за гледање, концентрисала се на конкретне догађаје - опсаду болнице Ал Шифа и смрт деце која су била превремено рођена, а због недостатка електричне енер- гије у време опсаде и напада, нису могла да преживе ни уз помоћ инкубатора. 

Представа ”Инкубатор” се концентрише и на отворено игнорисање налога за хапшење Нетањахуа, који је издао Међународни кривични суд Уједињених нација са седиштем у Хагу, чак и од стране холандске владе. Државници света као да се утркују ко ће му понудити уточиште, па се у представи цитирају одговори бројних челника, углавном европских земаља, али и бившег америчког председника Џоа Бајдена, како је Нетањаху сигуран ако дође код њих. Шта нам то у овом конкретном случају значи - да суд организације која је основана како се никад не би поновили злочини из Другог светског рата, између осталих и најтежи по народ Израела, не важи? Или овде треба ставити узвичник. Или још увек немамо тај знак интер- пункције који би могао описати сво лудило и ужас у коме се живи данас, па чак и овде. 

Откуд оваква представа у Словенији? Па, очигледно није могла да се догоди у Берлину, где Фрљић највише и режира у последње време. Каква је? Стилски, веома подсећа на ране Фрљићеве радове, где се поп култура, политичко, лично, преплићу и сусрећу на тренутке као да је реч о стенд-ап-у, а онда пређу у перформанс крви, зноја и суза. Музички и визуелно, извођачи непогрешиво циљају и погађају оне осетљиве делове естетике и етике - питања како можемо да представимо нешто страшно као што је смрт превремено рођене бебе, да ли би требало да то урадимо и зашто. Па ево и првог дела одговора: у једној сцени извођачица покушава да врати бебу у вагину; у другој, лекари апелују на надлежне да им се омогући спасавање невиних; у трећој, војници праве селфије док убијају заробљенице; у четвртој, гурају своје пенисе у инкубаторе, подражавајући сексуални однос…

На други део питања - да ли уметност треба да се бави геноцидом и како, одговор из представе би био - било би лепо да не мора. Да судови раде свој посао, а да се све државе придржавају закона. Међутим, није тешко сетити се ни неких прошлих држава, неких прошлих позоришних комада, рецимо ”Антигоне”, где властодржац попут бога, сам одлучује шта ваља, шта му је воља. Лепо је било видети и сцену у којој разговарају Хана Арент и Едвард Саид, као две бебе у једном од инкубатора. 

Међутим, да оставимо есејистику коју провоцира и ова Фрљићева представа, враћајући се на питање с почетка текста и албум ”Невермајнд” бенда Нирвана. Осим што поручује  ”нема везе” и што се његов водећи уметник самоуништио због немогућности да се препозна као део постојећег светског поретка (да не спомињемо иронично да је десетак година касније, у доба такозване политичке коректности, највише полемике изазвало појављивање малог бебиног споловила на омоту албума) - шта нам је остало у трци за доларом ако не баш та сасвим мала деца?

Извор:
Дневник
Пише:
Пошаљите коментар