ПАЛИЋ ПРОГЛАСИО ПОБЕДНИКЕ Белгијски филм „Нино у рају“ освојио Златни торањ, Бајићу „Александар Лифка“

„Будући да испуњава све критеријуме врхунског филмског стваралаштва – од оштрог сценарија и хипнотишуће фотографије до смеле и сирове музике, монтаже и бриљантних глумачких интерпретација – овај филм у потпуности редефинише границе жанра социјалног трилера. Он доказује да оштра друштвено-економска критика не мора деловати суморно или анахроно; напротив, она може бити прожета истински модерним визуелним изразом. Прихватајући електризујућу, сирову енергију 21. века и одбацујући устаљене формуле, уместо да њима подлеже, овај филм крчи смели и инспиративни пут ка будућности кинематографије“, навео је жири, који су творили Маја Херман Секулић (Србија), Моника Готи (Италија) и Јоана Флора (Румунија).

Награду Палићки торањ за најбољу режију жири је доделио Симону Ферхевену за филм „Ах, та празнина, та страшна празнина“.

 „Овај вишеслојни филм далеко превазилази уску породичну и аутобиографску причу и постаје прави bildungsoman – прича о одрастању и о постајању уметником, у овом случају глумцем. Ова филмска тужно-смешна прича испричана је са великом дозом доброћудног хумора, који ни у једном тренутку не прелази у иронију или сарказам, већ можда понекад у сјајну самоиронију, и који ме је, што је права реткост, чак више пута довео до скорог падања са столице од здравог смеха“, став је жирија.

Жири је доделио специјална признања филмовима „Еленина промена“ Стефаноса Цивопулоса и „Несрећна мајка“ редитељке Сузане Хајнрих, док је ФИПРЕСЦИ жири, који су чинили филмски критичари Божидар Зечевић, Јана Бебарова из Чешке и Мајкл Филипс (САД), за најбоље остварење Главног такмичарског програма прогласио „Као код куће“ мађарског редитеља Габора Холтаија. Иако заплет почива на отмици и замени идентитета, филм је мултижанровско остварење, и хорор и трилер и социјална драма који говори о положају данашњег света. По оцени жирија, реч је о бриљантној метафори злоупотребе моћи, манипулације и олигархијских пракси у управљању државом.

 „У питању је мало ремек-дела. Овог аутора тек чека велика филмска будућност“, оценио је Божидар Зечевић.

Најбољи филм у такмичарском програму „Паралеле и судари“ је „Реци ми шта осећаш“ Лукаша Рондуде.

 „У питању је непредвидив и политички оштар филм, а истовремено дубоко личан и емотивно приступачан. Лукаш Рондуда пронашао је јединствен начин да споји иронију, интимност и друштвену рефлексију у остварењу које се одликује изузетном лакоћом приповедања“, навео је жири у саставу: Изабела Игел (Пољска), Максим Наконечњи (Украјина) и Марко Мак Пантелић (Србија). Они су Специјално признање доделили филму „Млечни зуби“ Михаја Минкана, и то за „изузетно занатско умеће, сјајне глумачке интерпретације – нарочито оне које доноси млада глумачка екипа – и упечатљиву фотографију“.

Радошу Бајићу „Александар Лифка”

Глумцу, редитељу и сценаристи Радошу Бајићу синоћ је уручена награде „Александар Лифка” за изузетан допринос европској кинематографији, а пред конференцију за новинаре потписао се на старој биоскопској столици, што је традиција Фестивала европског филма Палић. 

„Током професионалног века, који траје 50 година, добио сам велики број награда, али постоје признања која дефинишу професионални пут. Вест да сам добитник награде „Александар Лифка” изазвала је у мени осећање слично оном које сам имао када сам обавештен да сам добио награду „Павле Вуисић” за животно дело“, казао је Бајић. 

Он је оценио да је Фестивал европског филма Палић једна од најзначајнијих филмских манифестација у региону, која је успела да сачува уметничку аутономију.

Фестивал је, иначе синоћ затворила српска премијера „Чувара иконе светог Ђорђа“ Јелене Бајић Јочић, који је приказан ван конкуренције. Филмска прича је инспирисана истинитим догађајем и прати Станоја Рељића, човек из забаченог села Мала Браина, на обронцима планине Радан. Он одбија да напусти прадедовско имање и покушава да опстане у средини из које су се готово сви већ иселили, док га истовремено криминална група застрашује и приморава да прода земљу и кућу...

– Станоје Рељић је обичан човек који покушава да сачува своје огњиште, слободу, част и достојанство. Постављамо питање да ли човек у данашње време снагом истрајности и пркоса може да се избори за слободу. Питамо се и колико вреди људски живот и како частан човек може да опстане у савременом друштву пуном лицемерја и хипокризије – објаснила је Јелена Бајић Јочић. – У основи приче налази се одумирање села на југу Србије, одлазак становништва и тихо нестајање живота са читавих подручја. Желела сам да направимо филм који је истовремено интиман и универзалан, трагичан, али у извесном смислу и епски. Користили смо непретенциозан и минималистички редитељски поступак како би прича могла да се разуме на свим меридијанима. 

Миона Марковић, која тумачи полицијску инспекторку Соњу Кргу, рекла је да је после гледања завршеног филма остала под снажним утиском. 

– Веома ми се допада филм и мирна сам и поносна. Инспекторка Соња је лепа улога, једна од оних које већина глумица жели да одигра током каријере. У почетку сам мислила да ћу лакше доћи до њеног карактера, али сам током рада са Јеленом схватила да улога уопште није наивна нити лака за тумачење – казала је глумица.

По њеним речима, „Чувар иконе Светог Ђорђа” јесте потресан филм, али истовремено пружа извесну наду. – Ми као појединци и као друштво често бирамо да не видимо људе као што је Станоје Рељић, јер су њихове приче тешке и не знамо како да се са њима суочимо. Немамо адекватна решења за такве судбине, али овај филм нам показује да решење ипак мора да постоји. Радош Бајић, који је за улогу Станоја Рељића недавно добио награду на Московском филмском фестивалу, није крио тешке околности у којима је пројекат реализован. 

„Овај филм је настао из муке, трпљења, одрицања и борбе. А све оно што настаје из тегобе мобилише огромну енергију и ентузијазам. Желите да направите филм, иако за то немате довољно средстава“, рекао је Бајић, наводећи да је сценарио више пута одбијан на конкурсима Филмског центра Србије, као и да пројекат нису подржали поједини дугогодишњи пословни партнери продукцијске куће.

 „Направили смо поштен филм, у који верујемо. То је снажна драмска прича која опомиње. Верујем да ће пробудити многе који су заспали и натерати их да се запитају шта се заиста догађа на југу Србије“...

Мирослав Стајић