(ВИДЕО) Кад Салвадор Дали проплеше, киша донесе љубав, а фламенко експлодира без додира – Негде изван планета одушевило Суботицу
Завеса се синоћ подигла у згради Народног позоришта у Суботици, а са њом и једна од најамбициознијих вечери које је балет Српског народног позоришта донео на ову сцену. Простор који је у марту ове године коначно враћен публици после темељне реконструкције, угостио је представу која спаја надреализам, интиму и ватру фламенка у једној јединој вечери – Негде изван планета кореографкиње Анабел Лопез Очоа.
Директорка балета Српског народног позоришта, Аја Јунг, најавила је публици о чему је заправо реч: Рекла бих, три различита комада чине ово вече. Једно је инспирисано делима Салвадора Далија, друго је један прелеп љубавни дует, и на крају у ритму фламенка се завршава ово вече. Први део вечери, Варљива лепота(Делусионал Беаутy), црпи инспирацију директно из Далијевог надреалног света – конкретно из његове слике Жена са главом од ружа из 1935. године.
Како стоји у програмској књижици представе, слике су одувек биле извор инспирације за Анабел Лопез Очоу, а кроз покрет она настојида пробуди познате слике, да ослободи фигуре њихове укочене непомичности и омогући им да дишу, преображавају се и постоје у пролазном, неухватљивом свету покрета. Овај комад је премијерно изведен у Вашингтон балету 2019.
године, а синоћ је публика у Суботици имала прилику да види његово прво извођење у
тумачењу новосадског ансамбла.
Следи Киша (Ла Плуие) – четвороминутни дует који је, према речима из бооклет-а, завршни
део комада под називом Црна киша, а читаво дело говори о ратним разарањима, док
последњи дует треба да донесе осећај обнове. Киша овде постаје, како пише у програму, тиха сила преображаја која спира трагове рушења и насиља, све док не остане само повезаност између двоје – музичка подлога су Бахове Голдберг варијације, а дело је премијерно играно у Женеви још 2005. године.
Вече се затим, како је најавила Јунг, у ритму фламенка затвара комадом Линеа Рецта – најинтригантнијим делом троструког програма. Реч је о истраживању, како стоји у опису, парадокса страсног фламенка: упадљивог одсуства физичког партнерства, при чему кореографкиња изнова осмишљава његов језик кроз оригиналан и експлозиван вокабулар...преиспитујући традицију без губитка њене суштине. Овај осамнаестоминутни комад први пут је изведен у њујоршком Балету Хиспанико 2016. године.
Јунг је објаснила и зашто је баш ова кореографкиња, колумбијско-белгијског порекла, одабрана да постане део репертоара: Чинило ми се да је њен кореографски рукопис другачији у односу на кореографе које смо до тада радили, што је такође битно за играче да не уђу у клише, него да
буду изложени различитим кореографским речницима.
Додала је да оваква дела имају и ширу мисију: Да ту публику коју више немамо, на жалост, у Србији, која негде је постала можда и старија, да је освежимо и да уведемо младе људе у позориште. Управо то чини синоћње гостовање двоструко значајним. Није реч само о уметничком домету – три различита језика покрета, три различите емоције у једној вечери – већ и о симболици места на коме се све то догодило. Зграда Народног позоришта у Суботици, обновљена у марту после дугог периода чекања, синоћ је доказала да поново поседује сцену достојну оваквих подухвата, спремну да прима најамбициозније уметнике и најсложеније кореографске визије у сезонама које долазе.
Tекст: Сандра Иршевић